Највећа палата комунизма

Пре неколико година, један српски туриста изгубио се у згради Парламента Румуније. Пронашло га је обезбеђење и то после 14 сати интензивне потраге.

Звучи невероватно, али кад схватите размере Палате парламента, како се данас зове грађевина коју је Николаје Чаушеску називао Кућа народа, схватите да прича о вишесатној потрази за туристом није тек нека сумњива легенда туристичких водича.

Палата Парламента прави је град у центру главног града Румуније.

Тристапедесет хиљада квадратних метара површина је коју заузима 1.100 просторија распоређених на 12 спратова. Изнад земље. Испод површине их је шест, а прича се - можда и седам.

Тешко је пронаћи одговарајуће епитете којима би се описала грађевина; мало је лакше статистичким подацима у којима доминира игра великих бројева. При чему су многи бројеви и даље непознати јавности.

Тако нико прецизно не зна колико је тачно коштала изградња. Оно што се зна, то је да Палата парламента годишње заради више од три милиона евра, јер је дневно посети више од 1.000 туриста. Свако фотографисање посебно се наплаћује, а телевизијске екипе, уколико желе да сниме унутрашњост грађевине, 60 минута снимања требало би да плате 5.000 евра.

Кадрови које је камера РТС-а забележила ипак нису плаћени. Два су разлога. Први - јер је наша екипа Палату посетила у организацији Делегације Европске уније, што је подразумевало дозволу да се неки детаљи забележе. Други - потврђује анегдоту о туристи с почетка приче: наш сниматељ Александар изгубио се у лавиринту ходника. Пронађен је после пола сата потраге.

Довољно да сними неколико минута приче. И да се види да и у ентеријеру доминира игра великих бројева.

Двестадвадесет хиљада квадратних метара покривају теписи. Доста су удобни, тако да у новинарском кутку није непристојно да се седи на поду. Напротив.

Високи су сводови, такве и завесе. Неке и чак 16 метара. По неколико тона тешки су кристални лустери.

А тек је мермер - посебна прича. Како је Чаушеску хтео да цела зграда буде искључиво од домаћих материјала, сав мермер који је ископан у Румунији током 80-их година утрошен је у њу. Чак је било противзаконито трошити га за било шта друго. Прича се да су тако исцрпљена налазишта ружичастог мермера и геолошка слика Румуније заувек промењена.

Срушено 20 цркава, неколико болница, стадион...

А промењена је и мапа главног града. Расељено је 9.000 породица, порушено све у кругу од шест квадратних километара, да би се изградили објекти у складу са луксузном палатом. И Јелисејска поља, већа него она у Паризу.

Срушен је стадион, затим неколико болница и више од 20 цркава и синагога. Неке су спасене - пренете са подлогом и те црквице и данас су ту - смештене, скоро сакривене, усред стамбених блокова.

Двадесет хиљада радника учествовало у изградњи, плус милион и по, индиректно, у фабрикама које су припремале различите елементе за грађевину...

Практично, цела Румунија је учествовала. Морало се, волонтерски.

Уместо 500 дана, колико је Чаушеску планирао, изградња је трајала преко десет година.

Брачни пар Чаушеску није доживео завршетак изградње. Када су убијени у револуцији 1989. тек две трећине зграде било је завршено.

А нову власт сачекало је питање - шта даље са грађевином?

Од идеје да буде уништена динамитом, након прорачуна колико би тај динамит коштао, одустало се.

Палата Парламента за Румуне данас све је мање симбол комунистичке епохе, а посебно су млађе генерације поносне на колосалност грађевине и на велики број туриста које доводи у њихов град.

То ћете чути и у свакодневном разговору. Кажу: ко год да је зидао - ипак је велико достигнуће бити одмах уз Пентагон.