Дискретност – кључ примењене музике

Ирина Дечермић је своју завидну пијанистичку каријеру обогатила интересовањем за примењену музику. До сада је компоновала музику за осам филмова, међу којима су и француски филмови, и две серије - Чизмаши и Корени, у којој се као извршни продуцент потписује и њен супруг Горан Шушљик.

Како код Вас иде процес стварања музике за филм или серију?

Сваки пројекат је на неки начин другачији, има неке захтеве. Увек се нешто ново деси, тако да сте у ситуацији која је увек нова. Било је момената када сам чак и морала за један филм да целу музику завршим и снимим пре него што сам видела и један једини кадар, само на основу сценарија. Имали смо сви велику срећу пошто је све легло.

Некада имате разговор са редитељем, прелиминарни, договарате се шта би редитељ волео, како би волео. Онда често то буде и духовито пошто се људи који нису музичари користе неким терминима који музичару не значе ништа, или описима како музика треба да звучи. То је јако тешко из перспективе неког ко није музичар погодити шта они заиста желе.

Шта ви волите? Како би ви највише волели?

Мени је то је толико узбудљив, занимљив посао. И увек је другачије. Некако сте део тима, а са друге стране сте и соло, имате неку своју самоћу, мир, а учествујете у нечему где има пуно људи. Дивите се глумцима, сценографији или декору. Баш је некако узбудљив и леп рад. И ако вам иде од руке, ако имате талента, онда је то велико уживање.

Како је настала музика за „Корене“?

Има томе времена. То је исто процес у разговору, највише са продуцентом, морам да кажем. Била сам у прилици да сам морала да урадим један део музике за неки трејлер пре него што сам и видела епизоде, тако да сам ушла у то много пре него што је, можда, требало. Али, некако увек имам утисак да имам среће, јер се увек некако деси да то буде то.

Да ли везујете теме за ликове?

Да, морате да вежете за лик, чак и тоналитет, темпо, ритам, инструмент, боја инструмента је пресудна. Да изаберете прави инструмент и боју и израз тог инструмента за одређени лик.

Који сте извођачки апарат користили у „Коренима“?

Корени су захтевали да буде близу неке врсте етно-звука, 19. век, Србија, не можемо ићи сувише далеко од извора. Био доста лимитиран избор инструмената. Тако да сам се определила за кавал, кларинет и виолину, то су најизворнији звуци које онда можете да комбинујете на разне начине и да направите несто ново и другачије... и глас.

Урадили сте до сада десетак, што филмова, што серија. Колико користите клавир, који је заправо ваш примарни инструмент?

Кад год могу. Често и не могу. Чим имам прилику, ја га, наравно, уведем. Често импровизујем када је у питању примењена музика јер морате да дате атмосферу више него да будете конкретни у изразу форме или теме. Тако углавном седнем, гледам слику, импровизујем, и то увек некако легне.

Рекли сте у једном интервјуу да се не бисте усудили да компонујете композиције у класичном облику. Зашто?

То је ствар моје личности, можда образовања, јер сам образована као извођач. Имали смо ми и композицију, и дириговање и многе друге ствари, али неко ко је образован као извођач има страхопоштовање према композиторима. Ја бих се увек поредила са композиторима који су ме навели да се тиме бавим у животу као што су Моцарт, Бах, Прокофјев и онда замишљам да то треба да буде тог квалитета.

Да ли је то онда мања уметност?

Није, наравно. Примењена има своје законитости. Морате да испуните задатак. Доста је важна. Не бих рекла да је мања, али сматрам да је ипак овај облик захтевнији, тако сам можда одгојена.

Да ли сте нешто мање или више волели од онога шта сте урадили?

Сваки задатак је био посебан. Хајде да кажемо да су Корени на неки начин можда и били тежи јер је био потребан један суптилни језик, опет има доста дијалога, а опет је требало да буде присутна та музика на један суптилан начин. Ето да издвојим, та комбинација присутности на један врло деликатан и суптилан начин, био је изазов.

Да ли, док компонујете, имате циљ када су емоције у питању? Да ли сте у том смислу „прорачунати“?

То је тешко описати. Као и сликари, тако и музичари имају проблем да дочарају речима начин рада. Не смете ни да будете превише у емоцији јер то може да смета лику. Не смете да покривате својом личном емоцијом, као музичар, емоцију лика. Ваш је задатак да подржавате већ постојећу емоцију и да је подигнете. Музика је у неком смислу нечујна. Чујете је, али нисте сувише усмерени на њу. Ипак се бавите судбинама ликова.

Да ли је то емоција лика или емоција публике?

Мислим да смо сви умешани у тај креативни процес. Мислите и на публику која ће то да чује, мислите и на лик, мислите и на своја осећања, ваш доживљај приче.

Да ли је то онда манипулација осећањима?

Наравно, то је неминовно. Посебно ако имате и неку форму. Морате да поштујете структуру и форму, онда су ваше емоције подложне променама. У свету уметности и креација, често се деси да изазовете неке емоције на које уопште нисте ни рачунали.

Да ли је тако и у „Коренима“?

Немам још толико информација, можда и јесте. Могуће. Што сте дискретнији, могућност да ће људи више осетити је већа. Мислим да је то кључ што се тиче примењене музике.