Шта да погледате на Фесту, први део

Имамо месец дана да се припремимо за овогодишњи Фест и стотинак филмова који су, по мишљењу уметничког руководства, обележили протеклу сезону.

Карте су од данас у продаји, а ја ћу покушати да из неколико епизода укажем на филмове које не бисте смели да пропустите на овогодишњем Фесту, водећи рачуна не само о томе шта су уметнички домети филмова већ и њихова будућност изван овог фестивала, односно шансе да их поново видимо на великом екрану.

Стога у први ред препорука спадају они филмови који изван Феста можда уопште неће ни доћи у биоскопе, а и ако дођу, вероватно неће моћи да се одупру суровости тржишта.

Само 6,5

Почасно прво место на листи препорука заузима филм „Само 6,5“ Саeда Рoустеија.

Ирански цензори очгледно не раде добро свој посао ако је Саeд Рoустеи могао да добије прилику да оволико пута погледа филмове Мајкла Мана и Жака Одијара и сними врхунски филм о нарко-дилерима, истовремено узбудљив кримић али и оштру критику много ширих друштвених кретања од саме трговине дрогом.

Његов свет је свеж и, кад је реч о западној публици, потпуно непотрошен, иако смо неке наговештаје овога имали протеклих година у неким независним иранским продукцијама које су подједнако добро комуницирале и са локалном и са иностраном публиком.

Није снага Рoустеиjевог рукописа само у новом амбијенту већ и реинвенцији постојећих жанровских конвенција. Протекелих неколико година се нешто занимљиво дешава у иранском филму, утицај западних кинематографија је опипљив и конструктиван.

Стога, без задршке „Само 6,5“ стоји као најбољи кримић протекле сезоне.

Ивана Грозна

И по естетици и по миљеу у ком је редитељка стасала, „Ивана Грозна“ се може сматрати румунским филмом, али ово је и српска копродукција, радња је смештена у Кладово и у довољној мери је ово и српски филм, да се њиме можемо и ми поносити.

Ово је успешан пример комуникације српског филма са специфичним документарним поступцима румунске кинематографије, урађена из прве руке, па се може рећи да је реч о најбољем сусрету те врсте до сада.

Слично филму „Мој јутарњи смех“, који је малтене акламативно проглашен за најбољи српски филм прошле године, и „Ивана Грозна“ доноси хумор у наш арт хаус какав нисмо имали још од времена када су се Гордан Михић и Љубиша Козомара бавили Црним таласом.

Допунска настава

Иван Горан Витез у трећем целовечерњем остварењу показује свој пуни таленат. Док су му прва два филма била базирана на концепту, са реализацијом која је варирала у погледу домета, овде он има одличан баланс темељне замисли и егзекуције.

„Допунска настава“ је црнохуморни трилер који из једне мале приче о разљућеном разведеном оцу који отима разред кћери која му је одузета постаје много озбиљније сецирање друштва.

Школски поступак је да се кроз „малу причу“ најбоље прича „велика прича“ и Витез за то добија највишу оцену.

Бела побуна

Документарни филм Рубике Шах говори о акцији Rock Against Racism која је спонтано настала у Лондону, када је услед успона Националног фронта и политика које је заступао контроверзни конзервативни парламентарац Инох Пауел, дошло до пораста насиља и расизма.

Неколико великих звезда тог времена, попут Ерика Клептона и Рода Стјуарта, ставило се на страну Пауелових запаљивих изјава и група лондонских левичара одговорила је на то писмом у ком су одлучили да започну ову акцију.

Убрзо ова акција узима маха, а организатори концерата окупљају како идеолошке истомишљенике као што су група „Клеш“ или Том Робинсон, тако и црне извођаче уз упорне покушаје да придобију и оне који су радо слушани међу симпатизерима Националног фронта, рецимо „Шем 69“.

Филм је динамичан, располаже богатом архивом и подсећа да активизам у рокенролу никада не излази из моде.

Авантуристи

У програму „Фест класик“ приказују се наслови са ранијих издања фестивала и ремек-дела филмске уметности у склопу тематских ретроспектива. Ове године глумац у фокусу је Беким Фехмиу и направљена је занимљива селекција филмова које је снимао код нас и у свету.

Међу њима су и „Авантуристи“ Луиса Гилберта, јединствено искуство у каријери било ког глумца са наших простора и тај филм не смете пропустити да погледате на великом екрану.

На врхунцу каријере, непосредно после „Алфија“ и „Само двапут се живи“, Гилберт снима свој званично највећи кикс, филм ког се одрицао и који је уврштен у разне антологије највећих промашаја – „Авантуристи“. Mожда ће следећа тврдња звучити као инаћење филмофила, али „Авантуристи“ су жестоко оклеветан филм!

Наравно, нема никакве сумње да је реч о кичу, јер трочасовни формат овог филма који евоцира велике породичне саге свакако није примерен адаптацији бестселер-писца Харолда Робинса, чија проза није узор доброг укуса и врхунске литературе.

Исто тако, чињеница је да Луис Гилберт у овом филму види своју прилику да сними дејвидлиновско остварење, свог „Доктора Живага“, иако Робинс није Пастернак и то можда делује гротескно, али сам подухват је и даље узбудљив.

„Авантуристи“ су породична сага која прати Декса Зеноса, фикционализовану верзију Порфирија Рубирозе – од детињства које је провео у немирној јужноамеричкој држави Кортегвај, преко пучева у којима је побеђивао и губио његов отац, живота плејбоја у Европи, закључно са покушајем да донесе правду у своју напаћену домовину.

Филм покрива период од четврт века, а Гилберт доста вешто меша бруталност леонеовског шпагети-вестерна, приказе еротике и телесности из висконтијевске фестивалске кинематографије, интриге и акционе призоре којих се не би постидели филмови о Агенту 007 и већ поменути линовски мелодрамски ексцес.

Ако имамо у виду диспаратност стилских захвата и узора, право је чудо да „Авантуристи“ функционишу као целина. А Гилберт управо у томе успева.

Упркос томе што филм пати од извесне надутости, и упркос мелодрамским односима који носе енергичне преокрете својствене сапунској опери, „Авантуристи“ су раскошно и прилично динамично трочасовно гледалачко искуство.

Један од разлога зашто је овај филм одбачен када је изашао свакако можемо препознати и у томе што је ово био студио-спектакл старог кова, а Нови Холивуд је већ ступио на сцену.

Ово није више било време у коме су такви филмови могли да прођу и трочасовна трајања су преостала само за ауторе који морају много тога да кажу. Гилбертов филм је био егзотична пустоловина и мешавина жанрова која није наступила у правом моменту.

Лин је у „Живагу“ имао Египћанина Омара Шарифа, Гилберт је свог Шарифа нашао у југословенском глумцу Бекиму Фехмиуу.

Улога коју је добио Фехмиу је прилика какву никада ни пре ни после њега није добио неки наш глумац.

Ово је доминантна главна улога у спектаклу високе А-продукције. У том тренутку, Фехмиу је почињао своју интернационалну каријеру после изузетног успеха „Скупљача перја“.

Петровић је снимио светски филм, Гилберт је тада препознао Фехмиуа као светског глумца.

Нажалост, после „Авантуриста“, Фехмиу није добио овако велику прилику у тако амбициозној биоскопској продукцији.

Али најважније је да ову прилику као глумац није пропустио.

Можда његово име није било довољно велико да изнесе овај филм, али Гилберт у Фехмиуу јесте нашао свог Омара Шарифа у погледу испуњавања онога што су глумачки задаци.

Неки од сарадника на овом филму имали су више користи од самог Гилберта, ту пре свега треба истаћи Антонија Карлоса Жобима, који је писао музику и у овом филму лансирао неколико својих познатих нумера.

Гилберт је у „Авантуристима“ практично једним потезом успео да потроши све кредите које је стекао успешним Бондом и „Алфијевим“ снажним одјеком и код публике и код критике. Међутим, овај филм је био велика освета Б-редитеља.

Снимио је не само А-филм већ филм који је приказиван из два дела, првог двочасовног и другог једночасовног.

Речју, Б-редитељ је добио целу биоскопску ноћ за себе.

Нажалост, није му свануло и после овога Гилбертов пут према статусу аутора који надилази оквире индустријске производње филмова бива заустављен.