Радовановић: И даље живимо агонију краја комунизма

На предстојећем Фесту биће премијерно приказан филм „Случај Макавејев или процес у биоскопској сали“, а редитељ филма Горан Радовановић каже да је то омаж једном од највећих филмских стваралаца са ових простор, али и приказивање највеће трауме титоизма – покушаја успостављања демократије без суштинске слободе или покушаја успостављања слободе без истинске демократије.

Радовановић у интервјуу за Танјуг истиче да му је Душан Макавејев постао омиљени редитељ још у младости када је „у оном социјалистичком сивилу“ погледао његов филм Невиност без заштите и први пут пожелео да се бави филмом.

Фасцинирао га је „однос према уметности као према илузији, живот као уметничка вештина која има све: од циркуса до озбиљне анализе друштвеног система“.

„Мак је у својој 70. години дошао код мене у монтажу, док сам радио филм Кастинг. Неко му је рекао да сам талентован и сам је пожелео да види то што радим. Од тада је долазио на премијеру сваког мог филма. Знам да је волео и Пилеће изборе, Хитну помоћ, а кубански филм Уз Фидела до краја је обожавао. Дао ми је и леп савет око Енклаве. Када сам му 2010. године рекао  за моју намеру да напишем сценарио за филм који би говорио о мржњи која раздваја народе, казао ми је: 'Немој о мржњи, дај о љубави'“, присећа се Радовановић.

Филм Случај Макавејев или процес у биоскопској сали Радовановић је одлучио да снима пошто је дошао у посед тајно снимљених аудио трака с дискусијом о филму WR: Мистерије организма на специјалној пројекцији у организацији Културно-просветне заједнице Војводине, а након успеха овог филма у Кану.

„Схватио сам да је то невероватан документарни материjал који је, с једне стране, послужио као увод у забрану тог филма, а, с друге, има историјску вредност, јер на суштински начин рефлектује дух титоизма. С обзиром да данашње генерације филмских уметника које нису живеле у том периоду, a праве своје виђење те епохе, несвесно или свесно стварају лажну слику о том периоду. Говоре о титоизму као о неком готово идиличном друштву, ваљда одушевљени идејом да су се на Брионима појављивали Софија Лорен и Лиз Тејлор, а да је 'просечан Југословен' могао да пазари фармерке у Трсту. Просто, у овом филму имао сам потребу да укажем на суштину, а то је да је титоистичка Југославија имала све прерогативе тоталитарног система, а први је да није било слободе говора“, објашњава Радовановић.

Додаје да га је и филм WR: Мистерије организма Душана Макавејева суштински занимао као лакмус папир који је приказивао докле титоистичко друштво толерише уметничке слободе.

„Као прво могли су да раде само они који су били део система, који су били чланови партије или блиски систему по било којој основи. Тај систем је толерисао само оно што је део њега. Кад се уметник отисне и почне да преиспитује његове вредности, онда он постаје опасан, постаје непријатељ система и систем непогрешиво показује своје суштинско тоталитарно лице".

Дискусија у биоскопу „Арена“ 5. јуна 1971. године на специјалној пројекцији Макавејевљевог филма, према речима Радовановића, феноменално је објаснила механизам система такозваног „новог човека-самоуправљача“.

„У том нападу на Макавејава имате нешто што је непомирљиво – покушај успостављања демократије без суштинске слободе или покушај успостављања слободе без истинске демократије. То је траума титоизма“, оценио је Радовановић.

Макавејев је охрабрио Радовановића пре две године да почне са снимањем филма, и желео је да у њему учествује у каснијој фази. Међутим, из објекивних разлога до тога није дошло, те у филму нема интервјуа са славним редитељем који је недавно преминуо.

Радовановић је камером забележио последње појављивање Макавејева у јавности децембра 2016. године, што је био и датум почетка снимања овог документарно-играног филма, или како аутор воли да каже, „хибридног филма“, а настављено је 14. марта прошле године снимањем Милене Дравић у Културном центру Београда, што је уједно и њено последње појављивање у филму.

У Радовановићевом остварењу се последњи пут појављује и Андреј Поповић, аутор чувене фотографије Богдана Тирнанића из филма Рани радови Желимира Жилника.

„Филм је ненадано добио јаку емотивну вредност јер се у њему последњи пут појављују људи који су преминули пре његове премијере“, наглашава Радовановић, и додаје да ће публика први пут видети материјал са снимања филма Мистер Монтенегро, затим снимак из Берлина из 1991. године са снимања Горила се купа у подне, као и неке ретко објављиване фотографије.

Посебно емотивно искуство за Радовановића било је снимање Милене Дравић.

„Појавила се као највећа холивудска дива на степеништу у Дворани Културног центра Београда. Сишла је без понуђене помоћи, села је, дошминкала се и рекла: 'Децо, сликајте ме лепо'. У тој реченици је сублимиран однос једне велике глумице према својој професији, према публици, према трајању. Та секвенца са њом је и омаж њеном делу. Она је вероватно најинспиративнију и најшармантнију улогу остварила у WR:Мистерија организма, па је и мој филм у неку руку постао омаж њој као глумици и глумачкој професији уопште“, истакао је Радовановић.

Поред Милене Дравић, Андреја Поповића, у филму су учествовали и Петар Волк, Илија Башић, Слободан Милетић, Бранислав Димитријевић, а Макавејевљеву одбрану, која тонски није сачувана до краја, одиграо је Светозар Цветковић.

Радовановић верује да ће филм Случај Макавејев или процес у биоскопској сали постати озбиљан историјски извор за касније генерације.

„То је жеља да се реконструише једно време, да се види да Слободан Милошевић није пао са неба, него је директан наследник једног тоталитарног система, апаратчик, као и сви његови компањероси у суседним републикама, и да ми и даље живимо агонију краја комунизма“, закључује Радовановић.

Он наглашава да је сам Душан Макавејев, 2001. године, дао сјајну дефиницију титоизма: „Моја некадашња земља тврдила је за себе да је друштвени експеримент, а више је личила на комбинацију затвора и циркуса“.

Разматрајући тему храбрости данас у уметности, редитељ констатује да живимо у свету сиромаштва и да тешко можемо говорити о критичком јавном мњењу када имамо трауму да ли можемо да платимо кафу у ресторану.

„Ми живимо сиромаштво контаминирани екранима са којих избијају бљувотине ријалити шоуа и свеприсутне политике. Већина нас жели да побегне од ове дубоко первертиране и корумпиране реалности. Међутим, уметници, нарочито филмаџије, по природи свог посла увек су конзумирали систем и постајали вољно или невољно део његове коруптивне масе“, мишљења је Радовановић.

„Реците ми иједног озбиљног српског глумца или продуцента који се није попео на предизборну бину неке политичке странке или није радио промотиву политичку кампању у Србији, или није био везан за неки 'производ' неког јавног предузећа или неке државне институције. Па били су и министри културе. Песници нису, јер је њихова реч ужасно 'јефтина', сликари су такође 'јефтини'. Они не морају да траже партнерство с државом, али ми који се бавимо филмом, дакле уметношћу која зависи од скупе технолошке инфраструктуре и која је колективни чин, тражимо савез с државом која се искључиво перципира кроз политичку опцију и ту се отвара простор за невоље“, закључује Радовановић, који већ припрема нови филм о НАТО бомбардовању Србије 1999. године и феномену страха.

број коментара 5 Пошаљи коментар
(субота, 09. феб 2019, 18:33) - anonymous [нерегистровани]

Eh reditelji reditelji

Pamtim dugo Cudni su to ljudi dobili tudje pare da se njima igraju pa umesto da budu ozbiljni oni ovo ili ono ma necu da nabrajam a imao bi sta Zasto to nisu radili za svoje pare pa da vidimo Evo npr. danas ovi sto rade za svoje pare (a ima ih i rade ) oni ne mudruju Tako da nemojte molim vas jos ovoliki tekst odmah me podsetite i na te reditelje (nisu svi svaka cast) i npr. na Ratka Drazevica direktora Avala filma koji je dao grdne pare na jednu glumicu (necu da je imenujem jer sad izigrava finu zenu) Tako je to svoje pare pa snimajte do mile volje to je sloboda i demokratija jos kako

(субота, 09. феб 2019, 17:52) - anonymous [нерегистровани]

Da li gospodin Radovanovic ista zna o ovim stvarima???

U Titovo vreme nismo placali ni jedan dinar za vrlo kompletne zdravstvene usluge. Skolovanje na fakultetima i skolama bilo je potpuno besplatno. U studentskim domovima za hranu i stanovanje placanje je bilo minimalno ili ga uopste nije bilo. A preduzeca su vrlo cesto davala stipendije studentima. U preduzecima je postojao jedinstveni sistem samoupravljanja u kojemu su radnici imali znacajnu ulogu. U jednom kracem razgovoru na prijemu u Ambasadi SFRJ u Parizu Michel Rocard mi je rekao da izuzetno ceni sistem samoupravljanja.Poceo sam razgovor s njim jer sam prije toga procitao njegov predgovor za jednu knjigu o samoupravljanju. On je kasnije postao francuski premijer. Jugoslavija je imala solidnu ekonomiju i izuzetan ugled u svetu jer je Tito bio glavni incijator sa Naserom i Nehruom politike nesvrstanosti koja je bila kljucna za svetske procese dekolonizacije veceg broja zemalja i davanja slobode milionima ljudi. I sada u svetu u oko 20 zemalja postoje centralni trgovi i ulice koje nose Titovo ime. Utoliko mi je tesko palo sramotno ukidanje Trga Marsala Tita u Zagrebu.

Posle Titovog perioda imali smo stravicni raspad Jugoslavije. Desetine hiljada ubijenih, raseljenih i proteranih. Demokratije u bivsim republikama koje su najcesce kvazi demokratije i nacionalizam. I dalje veoma podeljena drustva i bivsim republikama. Mnogi problemi na Balkanu su nasledjeni od visevekovnog sukobljavanja Otomanske i Austrougarske Monarhije na tom podrucju.



(субота, 09. феб 2019, 16:03) - anonymous [нерегистровани]

komentar o slobodi i demokratiji

Reziseru Makavejevu svaka cast ali o demokratiji i slobodama onda i sad se moze raspravljati. Cinjenica je da je nas jednopartijski sistem imao mana a kao najvecu vidim sto nije priznavao i ispravljao svoje greske, sto je smrt i za druge sisteme. Medjutim to je bila jedna humanija drzava u svakom pogledu od danasnje. Nije bilo nedodirljive elite kao danas, sem one politicke koja postoji i danas. Mi deca u skoli smo svi bili ravnopravni i sanjali o svojoj buducnosti bez klasnih granica koje imaju danasnje generacije. Za mene licno ta dozivljena jednakost i nesputana vizija buducnosti su danas nedostizni. Da ne spominjem daleko funkcionalnije zdravstvo kad smo imali poverenje u lekare i nase lekove i nismo morali da strahujemo od uvoznih vakcina.

(субота, 09. феб 2019, 14:53) - Саша [нерегистровани]

Југославија

Свако ко желимда се врати у време нека изволи купићу му кару за С. Кор ју. То је држава била која је урадила за Србе невиђену штету и све због једном експеримента званог "братство и кединство". Милиони Срба су избрисани и претворени у нешто друго, Србија подељена на покрајине, донешен штетан Устав 1974, гомила фабрика је размештено и пребачено за Словенију. О нађерном неослобођању Јасеновца да и не почињем. Нека хвала, Тито био једном не поновило се. Човек је направио једну папзјанију од земље и покољења оставио у проблемима. Од силне економије тада је скоро па 3 милиона наших људи морало да иде негде друге не би ли доносио девизе. Према томе немокте се заваравати. Југославија је била пројекат неких само не народа. О испирању мозгова да и не говорим. Средићемо ми земљу сами.

(субота, 09. феб 2019, 13:57) - anonymous [нерегистровани]

hahaha

mi ne zivimo kk u vreme komunizma daj boze da se vrati to vreme,mi zivimo u vreme nacionalizma,kapitalizma,bahatizma,pljackatizma,kriminalizma,srbi u regionu se zivi u zabludi i proslosti, politicari katastrofa, skolovani i pametni ljudi se povukli a neskolovani i nepismeni vladaju svijetom...