Зечевић: Причам причу коју заиста осећам

„Доста смо навикли да се такве приче причају кроз перспективу тих младих људи, који се налазе у животној колотечини, коју не могу да превазиђу, која их носи и не нуди никакву врсту могућности да то посматрају из неке објективније тачке гледишта“, примећује редитељ.

У интервјуу Танјугу објаснио да су у Изгредницима главни јунаци студенти социологије који ту проблематику посматрају из научне перспективе.

„Они праве социолошки експеримент где покушавају да докажу занимљиву тезу да просторна деструкција може да доведе до социјалне деструкције и кроз цео филм се провлачи та потпуно другачија визура која баца другачије светло на нашу реалност“, рекао је Зечевић.

Филм је, како каже, састављен од реалних елемената, али посматраних кроз једну другачију перспективу и све делује мало стилизовано, али и није.

„То је врста мог личног укуса и као филмског гледаоца и као неког ко се бави филмом. Мене заиста занима реалност, али не на један натуралистички начин на који смо навикли у последње време кроз филмове да наилазимо, већ кроз једну особену перспективу“, појаснио је редитељ.

Зечевић, познат по остварењима ТТ Синдром, Купи ми Елиота, Непријатељ, Четврти човек, Процеп, али и по серији Војна академија, каже да Изгреднике не би могао да смести у неки конкретан жанр.

„Има ту елемената и психолошке драме и трилера и социјалне драме, свега помало и не спада у категорију жанровског филма. Гледајући своју досадашњу каријеру, чини ми се да прогресивно напуштам конкретно жанрове и идем ка једном ауторскијем приступу“, рекао је редитељ.

Зечевић истиче и да су Изгредници врло атмосферичан филм.

„Доста акценат бацам на атмосферу и мислим да она треба да одражава унутраснсје стање главних јунака и суштину приче. Некада је она диктирана жанром и стилом, некада другим параметрима. Ми смо се одлучили да филм буде црно-бели, доста је слика конституисана геометријски, с озбиром да се цела реалност посматра као нека врста геометрије, математике, некаквих формула које можда владају нашом реалношћу“, објашњава редитељ.

Већина филма се догађа на Новом Београду, што је, према његовим речима, допринело утиску геометрије која влада и додаје да се трудио да се „унутрашњи садржај јунака види у слици, да излази кроз фотографију, сценографију, монтажу, музику, костим“.

Редитељ наводи да током филма, како се одвија експеримент, који спроводе студенти, почиње да се мења и реалност коју они виде, почињу да се мењају и њихови међусобни односи.

„Тако сам желео да уводим и публику у промену перспективе, јер филм и свака врста уметности би требало да увуче публику и да она на исти начин дише са филмом и са јунацима и да уђе у тај свет који покушавамо да успоставимо“, објаснио је Зечевић.

Каже да филм нуди прегршт занимљивих питања и нада се да ће људи након пројекције разговарати о њему и да ће га на различите начине разумети.

О томе која питања филм поставља, Зечевић каже да је то Пандорина кутија коју би могли да отворимо.

„У првом слоју су питања везана за генерације младих људи у овом тренутку у овој земљи или уопште у свету, преко осећања да наше животе контролишу неке друге силе којима може да се приступи на различите начине - од неког социјално-политичког до научног приступа, до односа система према младима, немогућности потпуног испољавања онога што је у нама, заробљености одређеним конвенцијама и испразних односа међу људима. Има свашта, али најинтересантнија је тачка из које се ствари посматрају“, рекао је Зечевић.

Примећује и да свака генерација има своје проблеме и у тренутку одрастања сматра своје животе врло компликованим и оптерећеним и са недовољно перспективе.

Филм је снимљен по сценарију Ђорђа Милосављевића. Главне улоге тумаче Радован Вујовић, Марта Бјелица и Младен Совиљ, док њиховог професора игра Светозар Цветковић.