Кустендорф: Паоло Виљалуна посаветовао младе ауторе шта да не раде

Виљалуна је испричао да је све почело од чланка у новинама о породици која је живела на улицама Маниле и због сиромаштва одлучила да у рикшама отпутује у провинцију и тамо потражи бољи живот.

У стварности локална власт је помогла тој породици и сви чланови су успешно стигли на своје одредиште, док је у филму Виљалуна одлучио да крај не буде тако срећан и да покаже прави карактер Филипинаца, испровоцира их да се запитају да ли је добро да се тако понашају.

Пишући сценарио убацио је сва своја размишљања о класама, религији, Манили, карактеру Филипинаца који су врло религиозни, посвећени породици, верују у судбину и Божју вољу.

Виљалуна је нагласио да је филм снимио искључио за домаћу публику, да је желео да пред Филипинце постави огледало и креира нешто што ће бити провокативно и испровоцира их да се запитају, али да му није била намера да намеће своје мишљење или пружа одговоре.

Редитељ је рекао да су Филипинци веома религиозни и да не разликују веру од религије, док је он сам признао да је тренутно на путовању самоиспитивања да ли верује у Бога или не, у то да постоји нешто изнад њега самог што му одређује судбину.

Иако је свестан да треба да буде амбасадор своје земље, није могао да не призна да су Филипинци много сиромашни и да многи крађу и убијање оправдавају чињеницом да то раде због породице.

Породица је, према речима Виљалуне, најважнија Филипинцима, она преживљава сиромаштво, трагедије, због чега је одлучио и да упркос смрти неких чланова, она опстане кроз новорођенче које је нека врста инкарнације најстаријег члана и анђеле које једна од јунакиња на крају види.

„Упркос сиромаштву и тешком животу, ми се увек смејемо, све приписујемо вољи Бога и миримо се са судбином. Желео сам да се гледаоци запитају да ли је то добро или не, да их испровоцирам на размишљање“, рекао је.

Нападнут због тога што његов Исус Христ пуши

На питање о реакцијама на филм, Виљалуна је објаснио да су реакције махом биле позитивне, да његови сународници нису имали проблем да се погледају у огледало, али је у једном чланку нападнут због тога што његов Исус Христ пуши.

Виљалуна је испричао да, поред тога што је Рикша филм о породици, то је филм путовања па је тако и сниман, помало на герилски начин.

„Путовали смо и када бих угледао неку добру локацију, стали бисмо и снимали“, рекао је редитељ и испричао како је одлучио да глумци пређу један од најопаснијих ауто-путева у свету и то без дозволе.

Тражили су дозволу за снимање, нису је добили, па је питао глумце да ли желе без осигурања и помоћи полиције, која би зауставила саобраћај, да сниме сцену преласка ауто-пута.

„Пристали су, али се онда поставило питање како да снимимо прелазак слепе жене. Филипинци се највише плаше полиције. Зато смо пронашли у околини 10 полицајаца, платили им да 15 минута стоје насред пута и брзо смо снимили сцену, побегли одатле и био сам одушевљен када сам проверио и уверио се да смо заиста успели да снимимо ту сцену“, испричао је Виљалуна, али и посаветовао младе ауторе да то не раде.

Цела глумачка екипа је постала као једна породица, па Виљалуна планира и наредне филмове да снима са истом поставом.

Виљалуна је представник филипинског новог таласа у кинематографији чији је развој кренуо почетком 21. века.

Он је објаснио да су дуго филипинском кинематографијом доминирали комерцијални филмови - комедије, трилери, и није било места за нове гласове, којима је шанса пружена захваљујући дигиталним технологијама и новим медијима.

Од 2005. године инострани фестивали су почели да запажају филипинске независне редитеље и дошло је до демократизације кинематографије, па Виљалуна примећује да на филипинима данас постоји „здрава уметничка сцена“, која годишње изнедри 150 филмова, од чега су половина независни.

Захваљујући дигиталним технологијама, ауторима више није неопходан велики буџет нити зависе много од продуцената, те је он снимио филм за 50.000 евра и 10 дана, а неки редитељи направе дугометражни филм и са 10.000 евра.

Виљалуна је рекао да је његов филм прошле године почео да се приказује у 60 биоскопа, да би после три дана остао на репертоару само седам биоскопа.

Иако Филипинци воле уметност, нерадо дају новац за улазнице тако да домаћи филмови никада нису хитови који ће на благајнама зарадити.

Наглашава да је филм моћно средство за причање приче и да ће се увек, нажалост, правити више лоших него добрих филмова, а критичаре и фестивале види као филтере који одвајају добре од лоших остварења, што је, како наглашава, веома значајно.