„Козје уши“ и као мини-серија на РТС-у

Војновићева је на конференцији за медије у оквиру Фестивала филмског сценарија испричала занимљив сплет околности око настанка сценарија и истоименог романа.

Она је рекла да је прво настао синопсис за филм са којим је конкурисала код Филмског центра Србије за развој сценарија, добила је средства па пошто нико није од ње тражио да завршио сценарио, окренула се роману, да би је у једном тренутку контактирало Министарство културе и захтевало да за седам дана напише сценарио.

Написала је сценарио којим није била задовољна, предала, нико га није прочитао и кроз две године опет конкурисала код ФЦС, добила новац за нешто што, како сама каже, као да је писао лош студент и онда одлучила да га преправи и на основу њега је настао филм.

Идеју за причу је, како је објаснила, добила када је ушла у суд у Белој Цркви, где је рођена, и шокирала се када је на зиду видела потернице као на Дивљем западу.

„Било ми је занимљиво да видим како би изгледало да једну тако опасну особу јури неко немоћан, па сам прво размишљала о дечјем филму, али нисам желела да увлачим децу у ту грозну причу и онда сам одлучила да то буде старија жена која није ни снажна ни привлачна и нема моћ“, рекла је Војновић.

Главна јунакиња Стојанка, коју игра Горица Поповић, довија се на различите начине борећи се за голу егзистенцију, своју и својих унука, живи са свим последицама својих погрешних одлука из прошлости и на исти начин како хвата зеца у шуми да би продала месо или игра Лото, тако хвата и човека сумњајући да је бегунац за којег може да добије новац.

Војновићева је истакла да је филм Козје уши као документарно позориште, све је аутентично.

„Та беда и та социјална несигурност је нешто са чим се ја сусрећем у свом животу и животу својих пријатеља. Ја не срећем људе о којима се снимају домаћи филмови, тај стилски намештај, ђакузи, скупоцени аутомобили и 'Босова' одела. У мој поглед никад не упадне дотерана девојка него бескућно псето“, рекла је.

Сценаристкиња и продуценткиња каже да кад год гледа Стојанку, умори се.

„Она у свакој сцени ради, нема ниједан тренутак доконости. Ако бисмо све време нешто радили, ми бисмо своје сиромаштво ако не смањили, онда бисмо ублажили његове последице на наш психички живот“, сматра Војновић.

Осврнула се и на положај жена у малим срединама попут Беле Цркве, на схватање малограђанског система по коме када се жена уда, више не излази из куће.

„У тој Белој Цркви у којој има седам језера и три реке, ко год се уда више не иде на плажу осим док су деца мала и то само да би водила децу, јер иначе како да се скида да је сви гледају. То спречавање женске слободе спада у домен тихог терора“, објаснила је Војновићева.

Она је рекла да у Белој Цркви нема путева, наде, ни улагања. Град који је у време оснивања имао 12.000 становника, сада има 6.000 и више није ни село јер су људи заборавили да се баве земљорадњом.

„Град тоне, све се руши и све је одлично за хорор. Следећи пут ми можда Филмски центар Србије да новац да снимим тамо хорор“, закључила је Војновићева.