Како је Енглеска финансирала Турску у 19. веку

Из говора Г. Кохрена:

„Говорнику је веома пријатно било, што је његов поштовани пријатељ скренуо пажњу чланова овог Дома на финансијске прилике у Турској, јер то питање има особена значаја данас, кад се говори о новом зајму од 8.000.000 фуната, који ће да се изврши по препоруци, ако не и под гаранцијом, наше владе. Од 1855. године па на овамо, Турска је правила готово сваке године по један зајам, и како је лане приметио поштовани члан Парламента за Букингам не може се спорити да је Турска увек долазила до новца само кривицом наше владе." (стр. 186)
(...)
„Говорник је имао у рукама чудноват извештај један о државним рачунима Турске Царевине, који су недавно објављени били - у Јуну 1859. - Високи Дом неће веровати да су лични издаци Султанови, не његова цивил листа, која је особено обележена са 1.200.000 лира ‒ износили, ни више ни мање, 9.600.000 лира, колико готово и цео државни приход. По неке појединости из овог извештаја занимљиве су и забавне: на кујну се троши месечно 24.000 лира; 36 Султанових жена стају месечно 70.000 лира; оне друге „даме", које су придодане Харему - њих 1790 на броју - месечно 18.000; скоро толико исто, 15.000 троши се на слуге, вратаре, којих има око 2.000. А она, високо постављена господа, која имају специјалну дужност да прате Султанове жене у шетњи, и да мотре на њихов морал и на њихово понашање, троше 7.000 лира месечно; пенсија младом женскињу, које је изашло из Харема 80.000 лира". (стр. 188)

Из говора Г. Магира:

„По извештају Лорда Хобарта, од 10. маја ов. год. (1863) изгледа да је обрачун, који је учињен по наредби В. Везира, и по коме летећи дуг турски износи 7.700.000 фуната, погрешан, јер тај дуг у ствари износи 11 милиона фуната. Је ли ово била поштено од стране турске владе? (стр. 252)
(...) Енглеска је трошила и свој новац и жртвовала своју децу да одржи Турску владавину..." (стр. 253)

Стара је мудрост „да је дуг лош друг". Турска царевина је била, по подацима који су саопштени у Доњем дому парламента, „зависник" од кредита. Посланици Доњег дома наводили су примере гаранције за кредите који су изазивали духовите коментаре.

Из говора Г. Кобдена:

„Ево једне листе турских зајмова од 1853. год. Зајам из те године, од 5 милиона лира, гарантовала је Енглеска; 1854. год. други један зајам опет од 5 милиона лира, за који је заложена египатска пореза. 1858. год. заложени су приходи царинаре цариградске за зајам од пет милиона. 1861. год. на рачун г. Мирсовог зајма, Турска је узела 3 милиона за који је заложила разне приходе. Исте године један, тако звани унутрашњи зајам који је изнео од прилике толико исту суму, а 1862. год зајам од осам милиона, који је осигуран приходима соли, дувана и такси. Исте године опет један унутрашњи зајам консолиде, од 12 милиона; 1863. год. један зајам од 1 милиона и један од шест милиона, који су покривени вишком од оних прихода који још нису заложени били за зајам од 1862. год., што све укупно чини, заједно са унутрашњим зајмовима и консолиде 48 милиона. О раду Лорда Хобарта и г. Фостера у Цариграду, мало је претеривано. Они нису били тамо отишли да управљају државним финансијама, но да, по мало, држе књиговодство за рачун Султана. (стр. 284‒285)
(...) Није моје да читам лекције онима који позајмљују свој новац страним државама, али, ако узмемо у обзир, да су г. г. Хобарт и Фостер државни приход турски 1859. год. обележили са сумом од 9 до 10 милиона лира, а интересе на зајмове са 4 и по милиона, онда је за мене сигурно само то, да ће Турска престати да плаћа ако ви престанете да јој позајмљујете." (стр. 286)

Ето то су стални интереси који су изнад пријатељства.

*Цитати су наведени у оригиналу, без усклађивања са важећом правописном нормом (како би се истакла аутентичност докумената и дочарао дух језика тога доба).