Један покварени „зец“ не значи неуспех!

„Очи“ источне Азије ових дана упрте су на Месец где се у мисији прикупљања узорака и у сврху стицања важних техничких искустава налази кинеско лунарно возило познато под ознаком „Зец од жада“.

То је прво такво возило који је забраздило површину Земљиног сателита још од 1973. године када је престао да функционише совјетски гусеничар „Луноход 2“, што само по себи говори о значају те мисије.

„Зец од жада“ лансиран је 1. децембра, а слетео је на Месец тачно две недеље касније.

Првобитним планом било је предвиђено да ради пуна три месеца, али је крајем јануара престао да реагује на сигнале из контролног центра на Земљи.

Након две недеље безуспешних покушаја да се успостави комуникација, кинеске аеронаутичке власти саопштиле су пре два дана кроз државну новинску агенцију Синхуа, да је лунарни модул неупотребљив, али су убрзо медији у источној Азији објавили демант, тврдећи да је машина почела да одговара на инструкције са Земље, али да јој квар онемогућава нормално функционисање.

Стога, још увек постоје наде да би то возило могло да се врати до сонде која га је пренела на Месец и потом врати на Земљу са драгоценим узорцима.

И док амерички медији, попут Си-Ен-Ена, са поносом истичу како је слично америчко возило на Марсу, далеко надживело свој предвиђени радни век, а поједини западни медијски посланици доносе хумористичке и мање-више циничне коментаре о „смрти“ и „болести“ кинеског „зеке“, пренебрегава се чињеница да је кинески свемирски програм врло млад, те да ће мисија „Зеца од жада“, чак и ако не успе у потпуности, донети кинеским конструкторима и оператерима важна практична сазнања за даље освајање Месеца, па и будуће мисије на Марс.

Слично неуспелим лансирањима балистичких ракета, и свемирске мисије које се не одвију по плану важан су део дугог процеса учења у развијању свемирских технологија.

„Зец од жада“

Кинеско лунарно возило добило је назив јавним гласањем путем интернета, а разлог зашто је названо „Зец од жада“ налази се у старом кинеском песништву у којем се могу наћи стихови о зецу који живи на Месецу и тамо од трава справља магичне напитке који богињи Месеца даривају вечни живот.

Поред Кине, записи у којима покушава да се да објашњење за рељеф Месеца који у једном свом делу обликом подсећа на зеца налазе се и у индијској и астечкој митологији.

Могуће је да су веровања о зецу који живи на Месецу пренесена у Кину преводом индијских будистичких списа међу којима се налази и „Џатака“, збирка старих прича са моралном поуком, у којој постоји басна о четири животиње које се на дан пуног месеца надмећу око тога која ће најбоље нахранити просјака и тако показати највећу врлину.

И док су друге животиње сиромаху понудиле храну коју могу саме да прибаве, зец који нема ништа осим трава, бацио се у ватру и тако човеку дао оно што је најдрагоценије - свој живот.

Након те жртве, испоставља се да је просјак заправо будистички мудрац са натприродним моћима, који у почаст зецу на Месецу ослика његове обрисе.

Кинески свемирски програм

Политичку одлуку о започињању кинеског свемирског програма донео је још Мао Це Дунг крајем педесетих година прошлог века, а за његову техничку основу требале су да послуже прерађене балистичке нуклеарне ракете.

Наиме, руководство тада тек створене комунистичке Народне Републике Кине схватило је да је за опстанак државе неопходна нуклеарна бомба када су током Корејског рата почетком педесетих САД припретиле да ће употребити нуклеарно оружје да би зауставиле продор река слабо наоружаних кинеских војника који су великом бројчаном надмоћу и уз страшне губитке ка југу полуострва потискивали америчке, аустралијске, новозеландске и турске трупе из међународног контигента.

Успеси Совјетског Савеза у развоју свемирске технологије, односно лансирање првог вештачког сателита „Спутњик“ у Земљину орбиту 1957. године, експериментално слање животиња у космос и коначно, свемирска одисеја Јурија Гагарина 1961. године, инспирисали су Маоа да нареди установљење сличног програма у својој земљи и да за његов циљ зацрта слање кинеских астронаута у свемир до 1973. године.

Међутим, културна револуција, политички и економски хаос у земљи осујетили су тај пројекат у почетној фази.

Рад на оживљавању свемирског програма поново је отпочео тек у другој половини осамдесетих и он је први осетни резултат донео 1999. године када је успешно лансиран и на Земљу враћен брод без посаде „Шенџоу 1“.

Прави тријумф уследио је 2003. године када је у капсули „Шенџоу 5“ у свемир одаслат први кинески астронаут Јанг Ли Веј.

У септембру 2011. године лансирана је и прва кинеска орбитална станица „Тиангонг 1“, намењена за тронедељни боравак три астронаута, а у јуну 2012. године на мисију у бескрајно црнило васељене послата је и прва жена астронаут из Кине Лиу Јанг.

Интересантно је да је дугогодишњи кинески лидер Денг Сјао Пинг, најпознатији по започињању структурних економских реформи које су од те државе направиле у свету јединствени ентитет са комунистичким политичким и капиталистичким економским системом, прекинуо традицију по којој су кинеским ракетама, сателитима и другим елементима свемирског програма давана комунистичка имена и започео тренд у којем се таквим објектима дају називи митолошког садржаја узети из старе, традиционалне културе.

Тако сада кинеске ракете и свемирски бродови носе имена која у себи садрже речи попут „божанско“ и „небеско“, па, рецимо, кинеска свемирска станица има романтични назив „Небеска палата“.

Управо ова идеолошка реформа омогућила је да лунарни модул који је сада на Месецу добије име које потиче из старих митова и песама, а не из комунистичке револуције.

У непосредној будућности, Кина планира лансирање две истраживачке лабораторије, односно станице, „Тиангонг“ 2 и 3 у којима ће бити вршени испитивања микрогравитације, материјала, електронике и биомедински експерименти.

У наредних 20 година кинеске власти и стручњаци планирају слање људске посаде на Месец и сонде на Марс, те комерцијалне летове у свемир, зашта ће претходно бити потребно и постављање низа комуникационих и метеоролошких сателита.