Друштво

Горислав Папић, четвртак, 13. окт 2011

Држава Доријана Греја

Порази у кошарци, фудбалу и трци за Нобела само нам на пластичан начин казују ко смо, где смо и шта нас чека

Добрица Ћосић има неколико стотина острашћених «књижевних критичара» који ће сеирити што он, ипак није Нобеловац јер, знају они, није он тај калибар, као рецимо овај шведски песник кога читају петком ујутро, док слушају «Пешчаник».

Српски фудбал, пак има неколико стотина хиљада острашћених критичара који ће једва дочекати некакав велики пораз да искористе нагомилану пљувачку, да се присете најгорих псовки и да спреме духовитости типа да би они да су власт преорали све фудбалске терене, пробушили лопте и натерали све фудбалере да се баве ватерполом. Јер ватерполисти се увек пласирају на свако првенство. Заједно са преосталих седам земаља у којима се то рачуна у спорт.

Онај ко се понадао да све ово пишем да бих бранио оца нације или, не дао Бог, препоштеног Толета и немуштог Пижона, извин`те, нисам од тих. Ја сам овде због озбиљнијих ствари.

Дабогда имао па немао, каже стара јеврејске клетва.

А ова земља некада је била битна. И више него што је то здраво и нормално. Чак толико да је Вилијам Хиларин Клинтон, док је седео на врху света оптужио Србе да су изазвали оба светска рата.

У та два светска рата Срби су били на правој страни и оба пута су страдали. А ћар од њихове погибељоманије извлачили су други. У следећем Хладном рату, Срби су се звали Југословени и нису били ни на једној страни већ је Београд стајао, несврстано више или мање, између два накострешена војна савеза.

Због тога или не,  Београд је, деценијама пре оног студентског транспарента  постао свет. Са црвеним пасошем се могло куд се хтело а у наш главни град су долазили  Сартр, Хичкок, Монтан. У кошарци као и у хладном рату постојале су три земље: САД, СССР и Југославија, у фудбалу смо били четврти на свету и други у Европи, били смо друга светска сила у шаху, имали смо трећу музичку сцену у Европи.

Навикли смо се на то да смо важни.

А када је, деведесетих поново дошло «време смрти» остали смо присутни. На вестима свих светских телевизија.

Бивало нас је и после; истина све мање, кад бисмо плаћали неки рачун из прошлости или кад би довршали започета «наградна отимања». Ко сме да се клади да се тај квиз у Србији завршава са Косовом?

А онда, с јесени 2011, пробудимо се у малој, измрцвареној земљи која ће после пописа сазнати да има тек нешто више од 7 милиона становника. Пописа који нисмо имали новца сами да платимо.

И запрепастимо се, како то да наши кошаркаши испадну већ у четвртфиналу Европског првенства од Русије? Нација паде у очај, играчи заједно с њом. Толико да не можемо да се опоравимо и изађемо на терен у борбу за Олимпијске игре.

А друге мале земље, Словенци или Литванци се боре и у тим утешним утакмицама. Чак и кад значе много мање од олимпијске визе.

Али ми не, ми играмо само за врх, понашамо се као некад, кад смо били највећи. Није нам пало на памет не само да натурализујемо црнце, што је урадила и једна Шпанија, него  ни да се боримо за играче српске националности из региона а нисмо позвали чак ни све наше најбоље кошаркаше.

Велики тренер је остао у великим временима.

А тек како је нација реаговала после фудбала? У колико су псовки су поменути Немања Видић и Дејан Станковић? Са Манчестером и Интером владају Европом а у националном дресу губе од скијаша рекреативаца из Словеније? Али, у Манчестеру поред Видића игра још 10 квалитетних фудбалера а Србија скоро да има исто то. Фале само голман, плејмејкер, центарфор и селектор.

И не можемо да их нађемо. Ова мала земља нема бољих нападача од ових који су резерве у швајцарској осредњој екипи, грчком прволигашу и енглеском друголигашу. Нема плејмејкера, последњег који је заличио на Пиксија баш Пижон је из младе селекције отерао у репрезентацију Босне.

А кад немаш тако битне играче онда може да ти се деси да победиш Немачку али пре ће да те снађе да изгубиш од Естоније. Или Словеније. Или то, беше Словачка? Ко ће памтити сва имена тих малих, небитних држава. Какви смо ми данас.

И зато можемо да доведемо бољег селектора (а горег?), можемо да направимо озбиљну организацију, можемо можда да вољни фактор дигнемо на ниво Коларова али опет ми, више никада нећемо у истом тренутку имати 10 одличних фудбалера. Или осам одличних кошаркаша. Успех ће долазити само као инцидент.

Стално скраћивање земље, невероватна великодушност наших спортских савеза према играчима нашег порекла у региону и свету уопште, тешка економска ситуација и предстојећа приватизација клубова довешће до тога да и у спорту постанемо оно што смо одавно постали у политици.

И у култури, где више нико, чак ни на 15 минута неће поверовати да је могуће да писац овога језика добије Нобелову награду за књижевност.  

Пре 50 година и то се десило. 

А данас уместо на Фест, Битеф или књижевни сусрет странац у Београд долази са истим циљем као у Ригу, да се јефтино опија и шта год још нађе за мале паре.

Али, ми то никако да прихватимо. Сви смо ми у глави остали у временима када смо били битни и велики а наша стварна слика баш као она Доријана Греја већ је сасвим другачија.

Mожемо још мало да је скривамо иза Новака Ђоковића. Али, да, то смо ми. Мало смо се променили.