Играње видео-игара као животни пут и државни пројекат

Јужна Кореја је земља у којој се већ готово две деценије може живети од играња компјутерских игара. У тој педесетомилионској далекоисточној држави постоје професионалне лиге у којима се тимови такмиче у игрању одређених игрица, те слој људи који живи од те делатности – од освојених награда и новца које им као редовну плату дају спонзори.

Штавише, у Јужној Кореји такмичења у игрању видео-игара правно и финансијски подржава држава, а посета мечевима и турнирима већа је него у многољуднијим земљама, попут САД, Јапана и Кине.

Мада су се турнири у игрању видео-игара најпре појавили у САД и ту пробили просторно ограничење видео-центара и гаража, испунивши сале, сајамске хале и кошаркашке дворане, Јужна Кореја је специфична по томе што су у њој ти турнири у потпуности срушили физичку баријеру зидова и избили на отворено, на стадионе и плаже.

Највеће посета у историји неког турнира у видео-играма остварена је управо у јужнокорејском лучком граду Пусану, где је 2004. године око 100.000 обожавалаца присуствовало тимским дуелима у игри Стар крафт.

Такође, иако се и у Америци редовно одржавају турнири у игрању игара, у Јужној Кореји они се већ дуго преносе и на телевизији, а не само преко интернета, па су најбољи јужнокорејски играчи општепознати међу становништвом. У тој земљи професионални мајстори у виртуелним биткама имају статус звезда, сличан ономе који уживају естрадни уметници, и кроз плату, освојене награде и телевизијске наступе годишње зарађују неколико стотина хиљада долара.

Из домова и компјутерских кафеа на фудбалске стадионе

Играње видео-игара, подигнуто на професионални ниво, носи звучни назив електронски спорт или, кратко, е-спорт.

У Јужној Кореји чак постоји Савез за електронске спортове, који данас под својим окриљем има три професионалне и једну полупрофесионалну лигу, која младима који се у њој такмиче служи за каљење, односно стицање искуства и унапређивање вештине. Осим тога, савез организује и масовне аматерске турнире, који служе за регрутовање будућих професионалаца.

Оснивачи и спонзори професионалних тимова су углавном компаније из области телекомуникација и информационих технологија, попут „Телекома Кореја“, „Телекома Сункјонг“ (СКТ) и „Самсунга“, али се међу поносним патронима играчких вештина налазе и компаније из области прехрамбене индустрије и авио-саобраћаја. Има и екипа које не припадају фирмама, односно немају сталних спонзора, већ се саме довијају да привуку финансијере.

Корене професионалног играња видео-игара у Јужној Кореји могуће је наћи у тзв. компјутерским собама из друге половине деведесетих година, угоститељским објектима у којима се током забаве или рада помоћу компјутера може наручити пиће, где су се тинејџери окупљали како би на машинама велике процесорске брзине и високе резолуције могли да уживају у индивидуалном и групном игрању.

Када је технолошки напредак који је подигао квалитет игара и омогућио повезивање више играча довео до појаве колективних турнирских такмичења, то је привукло и пажњу државе, па је влада у Сеулу иницирала доношење низа законских одбредби за успостављање инфраструктуре и промоцију електронских спортова.

У склопу тих напора, она је 2001. године основала поменути национални Савез за електронске спортове. Јужна Кореја је тако постала прва земља у свету у којој се држава укључила у финансирање и промоцију такмичења у игрању видео-игара. Влада у Сеулу на такав приступ се одлучила, јер је у видео-играма видела средство које подстиче стицање вештина потребних за баратање компјутерима и доприноси развоју електронске индустрије и телекомуникација.

Штавише, у Јужној Кореји улагање у гејминг је део веће државне стратегије развоја донесене након велике финансијске кризе крајем деведесетих, која је озбиљно уздрмала земље у развоју у источној и југоисточној Азији и владу у Сеулу присилила да крене у преструктурирање привреде.

Тада су технократе у Сеулу одлучиле да држава, у склопу реформи, треба да учини све што је у њеној моћи да подржи сектор информативне технологије, укључујући ту и иновације у софтверу за видео-игре, те максимално развије интернет инфраструктуру земље.

Када су у питању саме игре, сматра се да је у успостављању турнира и професионализацији е-спорта у Јужној Кореји нарочито важну улогу одиграло Стар крафт, који је 1998. године на тржиште избацила америчка компанија „Близард ентертејнмент“.

Негде у то време, у Јужној Кореји су успостављени и сателитски канали посвећени искључиво пружању услуга у вези са играњем видео-игара.

Већ 2001. године, уз помоћ националне Савеза за електронске спортове, „Самсунга“ и „Мајкрософта“, у Сеулу је одржана прва Олимпијада у игрању компјутерских игрица, под називом Светске сајбер игре (World Cyber Games), чији је главни организатор била истоимена домаћа компанија, и на којој је победио јужнокорејски играч по имену Им Јохван, који данас важи за легенду тог младог спорта чије постојање је омогућио технолошки развој.

Наредне године, за квалификације за учешће на играма, пријавило се чак 450.000 људи, од којих је само један хиљадити део стекао право да се на завршном турниру у граду Деђонг, такође у Јужној Кореји, бори за награду од 1.300.000 долара. 

Тада су велике домаће компаније почеле да формирају сопствене тимове и врше скаутинг, слично пракси у великим мејнстрим спортовима као што су бејзбол и фудбал, што је омогућило формирање професионалних лига, од којих је свака посвећена одређеној игри, као што су већ поменути Стар крафт или Лиг оф леџендс. Временом, лигашки мечеви су се преселили из тржних центара на стадионе, а Република Кореја је још три пута угостила учеснике Светских сајбер игара. 

Гласник будућности

Као земља која је постигла највећу стопу коришћења широкопојасног интернета и смарт телефона, те одмакла најдаље када је у питању професионализација електронских спортова, Јужна Кореја се може сматрати једном врстом експерименталне лабораторије или излога у којем је могуће у реалном времену посматрати како се трансформишу занимања, пословање и вредности у савременом друштву које су у потпуност прожеле најновије информативне технологије.

Односно, та земља сада функционише као гласник који најављује како може изгледати живот у будућности у технолошки високоразвијеном, конзументском друштву са богатим компанијама вољним да улажу у новитете, технократским владама које планирају дугорочно и великом средњом класом, која има економски безбрижан живот.