Има ли наде за српске реке

По подацима Агенције за заштиту животне средине, утврђено је најлошије стање у рекама и каналима у Војводини. У већину река у Србији се изливају комуналне и индустријске отпадне воде. Вода је најчистија у малим водотоцима брдско-планинских области у источној, југоисточној и западној Србији, а најчистије реке угрожене су мини-хидроелектранама.

Уједињене нације су 2010. године прогласиле право на воду као основно људско право. Мештани села Дадинца успели су вишемесечним барикадама да спрече противзакониту изградњу треће минихидроцентрале на Рупској реци и сачувају воду која им је неопходна за живот.

„Дадинце нема своје водоснабдевање. Људи се снабдевају водом из бунара, на свим местима где су саграђене електране дошло је до пресушивања корита реке и околних извора. Тиме је не само водоснабдевање него и цела егзистенција народа у том подручју би била угрожена“, наглашава др Милош Николић из иницијативе „Битка за Власину“.

Измењени су Закон о заштити природе и Закон о коришћењу обновљивих извора енергије и начелно је забрањена градња у заштићеним подручјима, осим ако се не процени да је то у јавном интересу.

„Неопходно је да се измене прописи везани за закон о процени утицаја на животну средину, стратешкој процени утицаја на животну средину на начин да сви пројекти на нашим рекама захтевају процену утицаја која би нам онда рекла да и је дара већа него мера и да ли вреди градити такве пројекте“, наводи Жаклина Живковић из иницијативе „Право на воду“.

„Раде се само ако су инсталисане снаге изнад два мегавата, иначе се редовно не раде чак и када их има више на једном сливу, или једном водотоку. На тај начин је потпуно девастиран слив Пчиње на којој је изграђено осам мини-хидроелектрана иако та река протиче кроз заштићено природно добро. Навешћу пример Власине на којој је узграђено 10 хидроелектрана у низу. Ова река дуга 70 километара, а 31 километар протиче кроз цеви и то је разлог због чега је неопходно да се увек раде процене утицаја без обзира на инсталисану снагу“, наглашава Страхиња Мацић из Организације за политичку екологију.

По директиви Европског парламента и Савета, вода није комерцијални производ као други, већ наслеђе које мора бити штићено, брањено и третирано као такво. И ако се користи за потребе индустрије, пољопривреде, добијање енергије и у друге сврхе, мора да се користи на начин да се не загађује и да се сачува и за будуће генерације.

„На нивоу Европске уније донета је комплексна законска регулатива о заштити река том централном директивом о водама која заиста већ показује резултате и можемо рећи да у великом броју земаља долази до побољшања квалитета воде. Смањује се та емисија загађења драстично у појединим подручјима”, каже Горан Секулић из Међународне организације за заштиту природе.

„Могуће је, наравно видети чистије реке и у Србији. Потребно је у потпуности поштовати законе и применити најбоље стандарде и праксе које можете пронаћи у Европској унији и свету. Раније смо и у Француској виђале флаше на обалама река, али данас су реке чистије. Променила се свест људи о томе и схватили су да је то њихова природа коју желе да заштите. Такође постоје и строги прописи“, истиче Антоан Аавињон, програмски менаџер за животну средину и климатске промене Делегације ЕУ у Србији.

По истраживању које је спровела Организација за политичку екологију Полекол 97,8 одсто становништва сматра да треба заштитити воду уставно и законски као јавно добро и пијаћу воду као људско право. Поред тога 62 одсто испитаника мисли да Србија неадекватно штити своје водне ресурсе.