Вудсток – кад је Џими бацао бомбе, Сантана жртвовао душу, а Бисера оставила делић срца

Један од највећих догађаја у историји модерне музике и младалачке културе прати прегршт прича, посебно о извођачима, којих је било више од тридесет, међу којима Џими Хендрикс, Џенис Џоплин, Сантана, „Џеферсон ерплејн“, „Грејтфул дед“, „Криденс клирвотер ривајвал“, Џо Кокер, „Ху“...

Фестивал је требало да отворе психоделични рокери „Свитвотер“ (Sweetwater), али су се заглавили у саобраћају, па је уместо њих ускочила фолк, соул звезда Ричи Хејвенс. „Свитвотер“ су морали хеликоптером да превезу, јер је гужва на путевима била толика да није било другог избора.

Журка почиње

Први дан (петак) је био претежно резервисан за кантри и фолк музичаре, попут поменутог Ричија Хејвенса, „Инкредибл стринг бенд“ (The Incredible String Band), Тима Хардина, Мелани (која је на бину изашла у шестом месецу трудноће) и фолк иконе и познате антиратне активисткиње Џоан Баез.

Други дан су кренули тешкаши. Око два после подне на бину је изашао је бенд „Сантана“, са двадесетогодишњим Карлосом Сантаном на челу.

Сантана је касније признао да је читав бенд био „под утицајем“ и да се он плашио да због есид трипова неће моћи да свира, али је њихова 45-минутна свирка, коју су завршили „жртвујући душу“ (песма – Soul Sacrifise), била једна од најбољих на „Вудстоку“ и обезбедила им светску славу.

Низали су се „Кенд хит“ (Canned Heat), „Киф Хартли бенд“ (Keef Hartley Band), „Маунтин“ (Mountain), пре него што су око десет увече на бину изашле легенде хипи контракултуре „Грејфул дед“ (Grateful Dead).

Њихов наступ је био прекраћен када је отказало главно концертно појачало док су „прашили“ песмом Turn On Your Love Light.

Када су поново оспособили озвучење, бину су заузели амерички блуз-рокери „Криденс клирвотер ривајвал“ (Creedence Clearwater Revival) – иначе први велики бенд који је пристао да свира на „Вудстоку“, што је покренуло и друге да дођу.

После њих миљеница публике и један од најбољих женских вокала у историји – Џенис Џоплин.

„Немојте трпети ничија ср**а. Музика треба да буде за уживање“, рекла је на почетку Бисера (Pearl), како су је од милоште звали, а онда се онај храпави, моћни глас проломио кроз озвучење снаге 12.000 вати.

Пит Таунсенд из „Хуа“ (The Who), који су наступили после ње, написао је у својим мемоарима да јој то није био најбољи наступ, највероватније због пића и хероина који је узела због нервозе од вишечасовног одлагања и броја људи на фестивалу.

„Чак и кад јој је лоше вече, Џенис је и даље невероватна“, написао је Таунсенд.

Легендарни „Ху“ је наравно био на висини задатка када су момци у пет ујутру изашли на бину. Сунце је изашло тачно када су почели да свирају песму See Me, Feel Me, што је басиста бенда прокоментарисао да је „бог радио на осветљењу“, а Таунсенд је на крају бацио гитару у одушевљену публику.

Зору је публика дочекала уз психоделични „Џеферсон ерплејн“ предвођен Грејс Слик.

Џо Кокер уз малу подршку пријатеља и „бомбаш“ Хендрикс

Недељу је око два после подне отворио Џо Кокер уз пратњу "The Grease Band", које су на фестивал морали хеликоптером да довезу. За наступ су одабрали песме Feelin' Alright?, Something's Comin' On, Let's Go Get Stoned, I Shall Be Released, а завршили га са осмоминутном верзијом култне With a Little Help from My Friends.

Кокер је касније рекао да је наступ на „Вудстоку“ био „просветљујући дан“ за њега.

Уследио је жесток пљусак, али су извођачи, један по један, ипак настављали, а публика жељно ишчекивала.

Око три ујутру на бину су изашли Крозби, Стилс, Неш и Јанг, којима је „Вудсток“ био нека врста ватреног крштења.

„Ово је тек други пут да наступамо пред људима. Престрављени смо“, рекао је Стивен Стилс.

Ко други би био довољно достојан да затвори овакав фестивал, него легендарни Џими Хендрикс, који је изашао пред публику око осам ујутру, а пуна три дана није спавао.

Хендрикс је у том тренутку био најплаћенији рок музичар и хедлајнер фестивала, а десетине хиљада најзагриженијих љубитеља га је дочекало.

По многим кулминација читавог фестивала кренула је када је Хендрикс одсвирао своју верзију америчке химне, у коју је убацио бројне ефекте и дисторзије како би имитирао звук бомби, ракета и митраљеза.

Иако никада није признао, многи су протумачили то као поруку против Вијетнамског рата. Фотографије Хендрикса на бини током извођења Star Spangled Banner сматрају се једним од најважнијих тренутака 60-их и 70-их.

Свирку је завршио песмом Hey Joe, да би одмах по напуштању бине колабирао од умора.

Програм фестивала

Петак:

- Ричи Хејвенс
- Свами Сачидананда
- „Свитвотер“ (Sweetwater)
- Берт Сомер
- Тим Хардин
- Рави Шанкар
- Мелани
- Арло Гутри
- Џоан Баез

Субота:

- Квил (Quill)
- Кантри Џо Макдоналд,
- „Сантана“
- Џон Себастијан
- „Киф Хартли бенд“ (Keef Hartley Band)
- „Инкредибл стринг бенд“ (The Incredible String Band)
- „Кенд хит“ (Canned Heat)
- „Маунтан“ (Mountain)
- „Грејтфул дед“ (Grateful Dead)
- „Криденс клирвотер ривајвал“ (Creedence Clearwater Revival)
- Џенис Џоплин и „Козмик блуз бенд“
- „Слај енд фемили Стоун“ (Sly and the Family Stone)
- „Ху“ (The Who)
- „Џеферсон ерплејн“ (Jefferson Airplane)

Недеља: 

- Џо Кокер и „Грис бенд“
- Кантри Џо енд д фиш (Country Joe and the Fish)
- „Тен јирс афтер“ (Ten Years After)
- „Д Бенд“ (The Band)
- Џони Винтер
- „Блад, свет енд тирз“ (Blood, Sweat & Tears)
- „Крозби, Стилс, Неш енд Јанг“ (Crosby, Stills, Nash & Young)
- „Пол Батерфилд блуз бенд“ (Paul Butterfield Blues Band)
- „Ша на на“ (Sha Na Na)
- Џими Хендрикс