Код деце оних који су преживели катастрофу у Чернобиљу генетски поремећаји нису учесталији

Деценијам се у популарној култури бебе родитеља који су преживели неку нуклеарну несрећу приказују као мутанти са разним деформитетима или као особе које ће сигурно оболети од рака.  Нова студија у којој су прикупљени подаци о деци чији су родитељи били изложени зрачењу приликом чернобиљске катастрофе 1986. године, показује да ова деца немају ништа више ДНК мутација у поређењу са децом рођеном од других родитеља у било ком другом крају света, преноси Гардијан.

Студија, објављена у часопису Сајенс, једна је од првих која је систематски анализирала промене у инциденци појаве мутација код људи које су били изложени некој вештачкој катастрофи, попут случајног излагања радиоактивном зрачењу.

Поред пружања нових увида у то како зрачење утиче на људско тело, ови налази би требало да помогну и да се охрабре други људи који су можда били изложени зрачењу, попут оних који су живели у близини фабрике у Фукушими 2011. године, да је безбедно да се врате својим кућама или да имају потомство.

„Људи се плаше повратка, а највише их брину управо трансгенерацијски ефекти зрачења“, наводи др Сивен Чанок из Националног института за рак у Роквилу, у америчкој држави Мериленд, који је био супервизор истраживања. „Тај научно фантастични стереотип о бебама са три главе је јако укорењен у свести многих, па и становника Фукушиме“.

Јонизујуће зрачење може да оштети ДНК у ћелијама људи који су били изложени радијацији, посебно у погледу предиспозиције за добијање рака, али није било довољно познато да ли и колико оштећује јајну ћелију и ћелије сперматозоида. У теорији, мутације у овим ћелијама се преносе на наредне генерације и потенцијално могу да изазову развојне поремећаје или рак код потомака оних који су били изложени зрачењу.

Како би проверили ову могућност, Чанок и његове колеге су анализирале геном 130 деце родитеља који су или учествовали у отклањању последица после експлозије нуклеарке у Ченобиљу, или су евакуисани из оближњих градова и насеља. Научници су анализирали и геном родитеља и њихове деце зачете после несреће.

Иако су њихови родитељи били изложени високим нивоима зрачења, код ове деце није дошло до повећања броја нових мутација – оних које нису откривене ни код једног од родитеља, али које су могле да настану због оштећења њихових јајних ћелија или сперме.

„Ове мутације могу бити у крви родитеља, али не налазимо те стравичне мутације сперме и јајних ћелија како их представља научна фантастика“, наглашава Чанок. „Сматрамо да би ово требало да буде охрабрујући податак да нема доказа о суштинским и значајним трансгенерацијским ефектима радијације“.

Постдокторанд са Института Сангер у Хинкстону, центру за истраживање генома Универзитета у Кембриџу, др Алекс Кејгн, наглашава да ови налази не умањују небројене личне трагедије које су доживели сви они који су осетили последице нуклеарне експлозије у Чернобиљу, али ипак, им даје трачак наде да потенцијалне штетне ефекте зрачења које су поднели нису пренели на ДНК своје деце.