Пити ил‘ не пити? – питање је сад!

Филм данског редитеља Томаса Винтерберга Још једна тура засад делује прилично опојно, како на гледаоце, тако и на критику. И док се крчкају одлуке о томе да ли ће добити Оскара за најбољи страни филм, или можда најбољу режију, завиримо у необичну научну теорију која доводи радњу овог филма до врења. Укратко, филм прати четворицу средовечних мушкараца, који воде прилично монотоне животе...

Сви раде као професори у истој средњој школи, изложеност младима чини њихову средовечност још туробнијом. Како би нашли себи занимацију, одлучују да спроведу експеримент. Позивајући се на хипотезу норвешког психијатра Фина Скордеруда да су људи рођени са 0,05 одсто мање алкохола у крви него што би требало, четири пријатеља крећу да свакодневно решавају проблем тог мањка.

Скордеруд наводно предлаже да би било идеално када би човек био константно припит, тачније да у крви има 0,05 одсто алкохола. То би отприлике могло да буде једнако уносу од два до три велика пива, или две до три чаше вина, оптимално распоређених у току дана. Када човек надомести „мањак" алкохола, успоставља се равнотежа у организму, која му омогућује да постане ослобођенији, успешнији, креативнији, задовољнији, једном речју – да боље живи... Живели!

Међутим, има ли та хипотеза икакву научну основаност?

У интервјуу за Вајс, професор психологије с Универзитета Англија Раскин, Елиот Берд објашњава да таква хипотеза нема никаквих научних основа. Берд сматра да је она неосновано изведена из неких студија о животињама које ни у ком смислу нису сродне човеку. У питању су неки арктички гмизавци, у чијим се телима увек налази алкохол и служи као средство за одмрзавање, „али у тим случајевима реч је о алкохолу који оне саме производе, не о алкохолу који пију", истиче Берд. Човек има алкохол у крви само уколико га пије, а рађа се с алкохолом у крви само уколико му је мајка пијана док се порађа. Берд се не обазире на ту могућност, можда зато што у енглеском језику не постоји израз „пијан као мајка".

Но, из једног интервјуа с редитељем Још једне туре, сазнајемо да Скордерудова теза заправо није научна теорија. У питању је само мисао коју је Скордеруд изразио, без даљег научног истраживања, а којој је редитељ одлучио да у свом филму да научну тежину. Занимљиво је да и у фиктивном универзуму филма та теза губи битку, јер се показује да је одржавање константног нивоа алкохола у крви немогућ подухват.

Поводом одржавања предложеног нивоа алкохола у крви, Берд такође скреће пажњу на рачуницу – то представља 20-30 јединица алкохола недељно (већа кригла пива има између две и три јединице алкохола, као и чаша вина). Конзумирање више од 30 јединица недељно сматра се алкохолизмом, наводи. Другим речима, препуштање том експерименту довело би вас до саме границе алкохолизма. Поред тога, он истиче да су управо средовечни мушкарци, односно група која је представљена у филму, најпроблематичнији када је алкохол у питању. „Људи мисле да је пијанчење 'бољка' младости, али није", примећује Берд и истиче – „најопаснија злоупотреба алкохола је када средовечни мушкарац сваког дана после посла попије флашу вина". Услед тога што после 35. године организам са све мање успеха разграђује алкохол, „највеће последице на телу оставља устаљено и споро средовечно конзумирање алкoхола". Берд подсећа да је свака количина алкохола преко 0,02 одсто штетна по тело, а да озбиљније последице оставља премашивање недељног уноса – од 21 алкохолне јединице недељно за мушкарце, а 14 за жене.

С друге стране, разни портали цитирају Кембриџово истраживање које упозорава да ће вам све преко 12,5 јединица недељно скратити живот; други, ваљда зарад поштовања родне равноправности, наводе да су нешкодљиве дозе алкохола исте за мушкарце и жене; на трећима, четвртима и петима, можете наћи треће, четврте и пете варијације математичких прорачуна за „безбедно" конзумирање алкохола. Што више изучавате те комплексне научне рачунице (које углавном сви ми „изучавамо" кроз половичне и површне медијске извештаје), биће вам све јасније да и оне саме носе извесне опасности: могу вас толико непријатно продрмати, да ћете пожелети да „дрмнете коју".

Бројке и алкохол нису добра комбинација ни у филму Још једна тура. Премда и сами професори настоје да заузму „научни" став и да експерименту приступе с дистанце и објективно, врло брзо се показује да је њихова методологија прилично неодржива. Сва четири лика почињу да пију све више и више, што није велико изненађење, јер како безвољно закључује супруга главног лика: „сви у овој држави пију као манијаци". Цирк(е)уларна композиција филма, с масовним сценама омладине која одише радошћу живљења (а притом, веровали или не, не пију кока-колу), подсећа да је филм који гледамо чврсто усидрен у својој култури, у којој се алкохолу не одричу позитивна својства.

Винтерберг је мишљења да феномен конзумирања алкохола није глобална ствар, већ да се веома разликује од културе до културе. Он истиче да је Данска специфична и да многи странци остају затечени при сусрету с данском културом пијења. Као пример наводи „језерску трку", која је овековечена у уводној сцени филма. Укратко, млади се тркају у томе ко ће за најбрже време да истрчи око језера, а да притом попије задату количину пива. Родитељима је познато да им деца тако проводе време; полиција их не јури, већ надгледа догађај, како би све прошло у најбољем реду. У тренутку када се Винтербергова ћерка припремала за трку, у посети им је била пријатељица „широких схватања" из Америке – недовољно широких, показало се, да би схватила како отац и ћерка разговарају о „бацању пегле". Културе се разликују и по степену отворености према алкохолу, али и по степену отворености према разговору о алкохолу. Овај филм нас упознаје с окружењем у ком алкохол има и добре и лоше стране и у ком може имати и добре и лоше последице. Тачније, опозиција добро и лоше уступа место мање моралистичком пару – живо и умртвљено, а начин на који се сваки од професора позиционира између ове две крајности, подсетило је неке на још једну праву научну теорију.

Мартин Велев, постдипломац с Вестминстерског универзитета, проучава Још једну туру као дарвинистичку студију алкохола – природна селекција подразумева способност јединке да се адаптира на окружење. Окружење у ком се пије много алкохола захтева и од јединке да пије много алкохола. Неке јединке ће успети да се прилагоде таквом окружењу, у своју корист, друге ће поклекнути под притиском опијата и постати алкохоличари. Могућност таквих различитих исхода приказује се и кроз саму радњу филма, односно кроз судбине различитих ликова, али и кроз Мартиново необично надахнуто предавање о чувеним алкохоличарима 20. века, које очекивано изазива одушевљење тинејџера. Мартин говори ученицима о две познате историјске личности које су, између осталог, познате по томе што су много пиле – Ернест Хемингвеј и Винстон Черчил. Велев подсећа на многобројне критеријуме којима се одређује да ли је неко алкохоличар или не, који нису квантитативни, колико квалитативни, и према којима Хемингвеј јесте био алкохоличар, а Черчил није. Неки од њих су: одустајање од омиљених активности зарад напијања, немогућност престанка конзумирања алкохола, постепено повећање количине попијеног алкохола, проблеми у међуљудским односима и у пословној сфери као последице опијања итд. Черчилу је алкохол појачавао продуктивност, због опкладе је издржао годину дана без алкохола, целог живота (а доживео је 90. годину) пио је мање-више уједначену количину пића, а многи, укључујући Винтерберга, постављају питање да ли би Черчил довео Британију до победе у Другом светском рату да није имао редован унос „горива". Хемингвејев однос према алкохолу био је сушта супротност – проблеми изазвани алкохолом довели су га до стања да више није могао да пише; није могао да престане да пије, упркос упорним саветима лекара, прогресивно је повећавао количину коју попије у току дана, и коначно, довео је себе до потпуне самодеструкције тако што је себи одузео живот.

Велев изводи закључак да је Черчил пример „победника", а Хемингвеј „губитника" у процесу природне селекције. У том процесу улогу играју и генетичке предиспозиције. Претпоставка је да предиспозиције за алкохолизам могу бити и генетичке, односно да је ефикасност ензима јетре који обрађују алкохол одређена генима, што је директно повезано с тим како алкохол утиче на нечији мозак. Међутим, у овом случају много занимљивији је други фактор важан за природну селекцију, а то је прилагодљивост окружењу. Заправо, занимљива је теза коју филм посредно поставља – у окружењу у ком је алкохол свуда, победник није онај који се одриче алкохола, већ онај који га прихвата, али уз задржавање контроле. Бројни фактори утичу на „алкохолизацију" окружења. „Биологија је оставила људима обиље когнитивних особина које су својевремено имале функцију, али у модерном свету само ометају нашу ефикасност", примећује Велев, „а то су навике повезане с храном, сексом, анксиозношћу и узбуђењем". Тако се често непотребно преједамо, непотребно много мислимо о сексу, теже правимо разлику између правих претњи и неоснованих анксиозности итд. Све то узрокује стрес, а људи су склони да стрес лече алкохолом. На крају, Велев скреће пажњу на занимљиву подударност – пандемија ковида 19 веома је допринела порасту „алкохолизације" у многим државама широм света. Другим речима, док лекари и научници смањују праг „безбедног" конзумирања алкохола, савремени људи под стресом изгледа га све више пију. Оптимистичан утисак који оставља Још једна тура, а с којим би се можда и сам Дарвин сложио, јесте да бити пијан не значи увек исто што и упропастити се, „олешити се", или убити се. „Ја сам извукао више из алкохола, него он из мене", рече Черчил, и наручи „Још једну туру".

.