Леонардo у Параћину

На изложби, која траје до 31. 12. 2020., изложено је пет макета из збирке Музеја које су откупљене од Техничког музеја у Милану за изложбу реализовану 1996. године у Галерији САНУ.

Леонардо да Винчи је био не само велики уметник и инжењер, већ и научник, филозоф и маштовити визионар. Његово схватање ренесансе, чији је био весник, нагонило га је да се страсно бави преиспитивањем античке науке и да све подвргава експерименталној провери.

Опште карактеристике Леонардове оставштине на техничком и научном пољу су: прво, да се само условно могу систематизовати и, друго, да не постоји ни један опис или трактат о његовим радовима који је сам написао и објавио, иако је то још од античког доба било уобичајена пракса. Уосталом, на таквим текстовима и старим и савременим, и сам Леонардо се учио и црпео идеје за своја остврарења. Такав спис би био једини материјални доказ о Леонардовој оригиналности и једина могућност да му се одреди место у процесу развоја научне и техничке мисли.

У Леонардовој оставштини често се налазе само недовољно јасне назнаке феномена које је уочио, али често и наивне конструкције разних аутомата и компликованих машина које с муком успевамо (или не успевамо) да дешифрујемо, а не знамо ни да ли је било покушаја да се остваре. Зато се о многим његовим идејама у најбољем случају може говорити само са литерарног или ликовног становишта. Он је очевидно био геније који је, из неке унутрашње потребе, чувао од јавности своја често вредна открића, а због разбуктале маште и интересовања није имао снаге да овоји оно што је важније од мање важног и да се концентрише на једну ствар да би је довео до краја.

Вековима после Леонарда атласи његових цртежа и забележака (кодекси) представљали су само непроцењиву библиографску реткост. Тако је сведочанство о његовом делу у науци и техници углавном остало замагљено у давно прохујалом времену. Практично је тек у XX веку почело, у новије време чак доста радикално, научно и стручно анализирање Леонардове заоставштине.