Научни скуп „Филозофија и наука“

Академија наука и Одељење за филозофију отворили су једно од најзначајнијих питања филозофије - њен однос према науци. Место филозофије и њена улога мењали су се од њеног настанка: од краљице или мајке свих наука, преко слушкиње теологије, до стварања модерних наука које своје почетке имају у филозофији. На научном скупу било је речи о односу филозофије и природних наука, филозофије и друштвених наука, науке и етике.
Један од организатора скупа био је проф. др Ненад Цекић, управник Одељења за филозофију Филозофског факултета Универзитета у Београду.

Професоре Цекићу, судбине филозофије и науке преплићу се кроз историју. Савремено доба поставља их у нов контекст. Како је дошло до тога да заједно са Српском академијом наука организујете научни скуп, и зашто је требало толико времена?

Иако бих волео да себи припишем заслуге за организацију скупа, немам на основу чега. Иницијативу за организацију скупа покренуо је професор др Владимир С. Костић, председник Српске академије наука и уметности, док је све у дело беспрекорно спровела Техничка служба Академије, којом је непосредно руководио академик Зоран Кнежевић, генерални секретар САНУ. Што се „протицања времена" тиче, рекао бих: нова времена - нови људи. Овако великодушну понуду челника Академије уопште није било могуће одбити. Сам скуп је био смишљен тако да се широком кругу људи који се баве граничним областима у којима се филозофија и наука додирују пружи прилика да покажу да филозофија и наука уопште нису непријатељи, напротив. И мислим да је скуп то и показао.

Који бисте од односа филозофије и науке издвојили као примаран у данашњем времену? Да ли је то и даље њен однос према друштвеним наукама? Колико нам је етика као филозофска дисциплина важна у времену науке експеримената?

Свака тачка додира филозофије и науке је битна јер ове две дисциплине људског духа имају исто извориште: насушну човекову потребу за истином. Филозофија код нас дели судбину свих друштвених и хуманистичких наука, која се, уз часне изузетке као што је ова иницијатива људи из САНУ, своди на маргинализацију. Што се етике тиче, у свом излагању на скупу искористио сам једну примедбу чувеног експерименталног физичара Ричарда Малера. Он отприлике каже: Не сме се претпоставити да постоји само оно што може да се измери. У том смислу, иако се квантификацији опиру, морал и етика су и те како присутни, да не кажем баш „реални" - и као предмети расправе и као извор претпостављених идеалних норми. Следећи Малера, могао бих да кажем још и ово: То што су моралне норме по својој суштини идеалне, не значи да не постоје. Свакако да има различитих научних експеримената и резултата мерења на које се етика мора ослонити, или оних на које може да се осврне. Међутим, свака норма као норма је идеална јер не трпи изузетке. Сам умски захтев за универзалношћу не може се квантификовати. Баш у овом захтеву лежи претпостављена основа морала као предмета етике, али он је, то се ретко наглашава, и основ идеје природног закона. Ни природа ни човек једноставно „не воле" изузетке.

Једна од тема на научном скупу била је однос младих истраживача према науци и филозофији. Како млади научници виде тај однос и да ли се види улога филозофије у времену које долази?

Млади истраживачи су се одазвали нашем позиву на скуп у великом броју, што буди наду да филозофско промишљање ипак има перспективу у овом хиперпрагматичном свету. Дијапазон њихових интересовања је широк, какав и треба да буде, јер су на почетку свог научног развоја. Мислим да су и наука, као жеља за сазнањем, и уметност и филозофија непосредни изрази слободе људског духа. Ни наука ни филозофија, додајмо ту и уметност, не могу напросто нестати, нити бити сасвим „дигитализоване", чему се тренутно бесмислено тежи. Чини ми се да су ту једноставну истину млади истраживачи јасно схватили. Било је лепо у свечаном амбијенту зграде САНУ видети те младе људе који полетно расправљају о проблемима који се данас не могу лако „монетизовати". Искреност и радозналост су саставни делови и науке и филозофије.