„Борба за добру ствар је оно за шта треба живети“

Карактерне црте са којима се рађамо, као и таленти, још у младости одређују животни пут. Најчешће тога нисмо свесни или немамо довољно спознаје и сигурности да ће оно што волимо и желимо бити и наша професија. Ретки су они које животни пут поведе тим правцем. Још су ређи они које је муза вишеструко надарила.

Један од њих је Бане Јелић, музичар и сликар. Током лета 2020. у Педагошком музеју у Београду имао је изложбу слика. Праву потврду да је реч о аутентичном уметнику показали су бројни поштоваоци који су, у сложено време у којем живимо због вируса, дошли на изложбу.

Да ли вам је визуелни начин изражавања увек био близак? Kада сте осетили потребу да се бавите сликарством?

У мом животу генетика изгледа има Шекспирове боје. Мислим да је на несвесном нивоу сликарство одувек дисало у мом животу с обзиром на то да ми се мајка бавила сликањем из хобија. Отац је био машински инжењер, који се такође бавио музиком. Свирао је гитару и бас, био је прави виртуоз. Од раног детињства моја визија и фокус усмерени су на успех у музици. Тек 1994. године почињем да се занимам за сликарство и његове тајне. Тада сам правио велике колаже, које сам и урамљивао у облику кругова. У том периоду сам почео да сликам техником уље на платну, свега неколико слика. Заправо, моје сликарство почиње као „Финегана буђење“ 2016. године и постаје професионално. Тада сам радио на портретима, и то графичком оловком, пастелом и уљем на платну. Разне надреалистичке форме су се пробудиле, док апстракцију у пуноћи препознајем у том тајанству нешто касније, и то почиње апсолутно да ме осваја. Мој напредак је био огроман, на велико чуђење свих мојих пријатеља и колега, и то се све одвијало невероватном брзином. Од прошле године до сада имао сам десет изложби, а биће их, надам се, још.

Колико вам музика помаже у ликовном изражавању? Да ли она надопуњује ваш ликовни израз?

Немам посебну филозофију стварања нити инспирације. Једноставно пуштам да се тај филм дешава на платну, у музици или на папиру – док пишем. Све је то увезано. Другачији је циљ, а језгро и бит су устројени, изливају се три у један или један у три (енгл. triple art). Свакако да се све то прожима и преплиће у круговима и једно друго не потире већ се надреално допуњује. То је, благо речено, право богатство за уметника, јер може стално да експериментише са три уметничке гране а да притом остане свој.

Били сте члан највећих рок група Југославије – „Апокалипсе“, „Викторије“, „Таласа“, „Освајача“. Познати су и хитови које сте написали за те групе али је мање познато да вас привлачи књижевност и да сте 2017. године објавили „Огњено огледало". Како ви као рок музичар, сликар и писац доживљавате свет у коме живимо?

Ако мислите на мој микросвет, он је одувек био веома шаролик, дубок и турбулентан. Некако, све што сам старији, увиђам колико тога не знам и често ме то спушта на ниво детета које би да загрли још неког лептира, у борби за још неку јабуку која има прогресиван укус. Најпре мислим на врховну љубав, па тако и на све око мене што се буди или спава. Када је реч о спољном свету, немам радосну вест, што ме не чини мање упорним, већ забринутим. Све више увиђам беле рукавице, хладни рат и кроз културу сервиране обланде Фауста. Баналност ликује из године у годину. Животне вредности су анималне. Узвишених презентација као и да нема. Камено срце доминира. Лепота је изврнута. Добила је нека нова крила. Обукла се у рухо тамних боја, које ми се не свиђају. Венац живота је све туробнији с маскама неких знакова, закона и правила тешких по част и морал културе и умећа живљења. Ковид 19 је очигледан пример који показује своје наличје, а право лице ће тек показати кад сви занемимо.

Будућност лежи на младима, онима који долазе. Имате богато искуство. Да ли млађе генерације имају пред собом пут и како би лакше могле да га изграде? Може ли рок музика данас да буде водиља у враћању и успостављању вредности које су сама срж рока – а то су мисао, критика, слобода, љубав...

Рок музиком сам почео да се бавим у време док је још и било простора и оптимизма за то. Од 1990. године, тачније од рата у бившој Југославији, примећујем да скала оптимизма опада. Нема више оног значајног нивоа у медијима за уметност у општем смислу те речи, па ни за рокенрол. Чини ми се да је „зомби“ дошао по своје, што ме и не чуди, с обзиром на испразно интересовање. Ако се воља и рад у нама удруже, нада бива све јача и неустрашива. Зато сматрам да, уз рад и јаку веру, уметник може бити испуњен без обзира на лоше околности за уметност и рокенрол. Сматрам да тек сада треба „додати гас“ – не само рокери већ сви уметници треба да појачају своје таленте у правцу целокупне културе и уметности; да та лепота добије своја крила за лет и право гнездо за право место под прекројеним звездама. Борба за добру ствар је оно за шта треба живети без обзира на укус горчине и цену недобијене медаље.