Научници открили шта је то у људској крви што привлачи комарце

Истраживачи са Универзитета „Рокфелер“ у Њујорку проучавали су генетски модификоване женке комараца како би открили који им се неурони активирају када осете укус крви. Познато је да се само женке комараца хране крвљу, и то у периоду парења.

Иначе и оне се, као и већина инсеката, пре свега хране нектаром биљака. Ипак, њихова љубав према крви их чини за људе најсмртоноснијим животињама на планети. Од болести које комарци шире, пре свега маларије, грознице денга и жуте грознице, годишње страда око пола милиона људи.

Истраживачи су преусмерили комарце са храњења нектаром на храњење крвљу уз помоћ мешавине четири хемијска једињења која треба да имитира укус крви. Ова мешавина састоји се из глукозе, натријум-хлорида, натријум-бикарбоната и аденозин-трифосфата (АТП) – једињења које ћелијама даје енергију.

Научници знају да ли је комарац у режиму храњења нектаром или крвљу на основу тога који део својих уста налик на иглу користе за исхрану. Проучавани комарци били су генетски модификовани тако да активност различитих неурона активира различите маркере, што је научницима омогућило да прате како се мења активност неурона код инсеката у зависности од тога шта једу.

Испоставило се да се одређена група неурона активира само кад се инсекти хране крвљу, без обзира на то да ли је у питању права крв или синтетичка мешавина.

Вођа истраживања, Вероника Жов наглашава да: „Теоретски, ако комарци не би могли да осете укус крви, не би могли ни да преносе болести“.

Лесли Восхол, шеф лабораторије на Медицинском институту „Хауард Хјуз“ на Универзитету „Рокфелер“, напомиње да ово истраживање може да одведе научнике до проналажења лекова који ће одбијати комарце тако што ће утицати на укус крви.

Ипак, додала је, научницима је још увек нејасно каквог је укуса крв за комарце. Овај феномен упоредила је са нашом немогућношћу да замислимо како слепи мишеви користе звучне таласе да би „видели“. „Тако нешто просто не постоји у људском искуству“.

Резултати овог истраживања објављени су у научном часопису Неурон.