Школовање саткано од најлепших успомена

Још у основној школи сам се такмичила из математике и физике и онда сам одлучила у седмом разреду да се пребацим у основну школу при математичкој гимназији јер сам схватила да то јесте моја највећа страст и да бих волела да се усавршавам у том смеру", прича Љубица која математику често повезује са нечим апстрактним.

„Када покушате да на неки чисто логичан начин објасните неке ствари. На пример када замислите да нешто постоји у свету, на пример да је два плус два четири, ми то сви узимамо здраво за готово, а математичар би објаснио различитим методама", каже она.

После Математичке гимназије, уписује Електротехнички факултет, који завршава као једна од најбољих студенткиња и без по муке добија стипендију за мастер студије из биомедицинског инжењерства на ETH Универзитету у Цириху.

„Била сам помало скептична зато што ми је требало да добијем стипендију од њих пошто не бих била у могићности сама то да финансирам, тако да сам се пријавила без вере да ћу успети, али на крају, увек треба пробати. Била сам један од четрдесетак стипендиста и отишла сам тамо на даље усавршавање, што се испоставило као једно врло лепо и корисно искуство", каже Љубица, „ Факултет је био доста захтеван, врло је високо рангиран и то због тога што имају велика очекивања од студената, који долазе из свих крајева света. То ми је у почетку било тешко, одвајање од куће, јак факултет и различита култура, требало ми је неко време да се навикнем".

Из Швајцарске осим стеченог знања и титуле мастера биомедицинског инжењерства, Љубица је богатија за много нових пријатељстава из свих крајева света.

„Једна од најлепших успомена јесу моји пријатељи које сам тамо упознала са којима сам и даље у контакту, то су били људи из свих крајева света, већином из Европе, али и Азије, Америке и Аустралије", признаје.

Иако веома скромно и готово срамежљиво говори о успесима које ниже, Љубица Цимеша је на добром путу да постане светски признат стручњак. На јесен одлази на докторске студије у Париз, а онима који тек крећу у авантуру знања поручује:

"Поручила бих им да вредно раде, и можда ако им у датом тренутку делује да није вредно тога, да је превише напорно, да не може да се исплати, да се рад било на факултету било рад на себи и упорност и труд увек на крају исплате и да ће увек бити неко ко ће то препознати и ценити", закључује Љубица.