Петроварадински лагуми

Њен идејни творац је маркез Себастијан Вобан, француски војсковођа, архитекта и писац, који је живео у време Луја IV. Тврђава је настала у доба аустријских владара Леополда I, Карла VI, Марије Терезије и Јосипа II. Простире се на 112 хектара и представља, другу по величини, највећу сачувану тврђаву у Европи.

Оно што је специфичност Петроварадинске тврђаве је њено подземље, које се простире на дужини од око 20 км, чији је план из 1901. године, пронађен у 19. веку и чува се у Бечком ратном архиву, а његова копија у Музеју града Новог Сада. Дуго времена се сматрало да подземље има четри спрата, али последња археолоошка истраживања су утврдила да је реч о седам спратова. Већина простора, који чине стотине ходника и лагума је неприступачно, осим галерије испод зграде музеја која је осветљена и претворена у туристичку атракцију. Подземље Петроварадинске тврђаве компликпвано је за обилазак и истраживање, уколико нисте у пратњи неког стручног лица. Због тога постоји велика могућност да се изгубите у великим броју испреплетаних мањих ходника и "кривина" који их секу, тако да читав простор личи на некакав лавиринт. Познато је нелолико случајева, нарочито међу тинејџерима, који су се изгубили и нису могли да пронађу излаз чак по неколико дана. Тунели су пуни ниша, које апсорбују звукове, тако да раздаљина од пар метара између два различита ходника, довољна је да вас нико не чује.

Постоји велики број легенди о постојању тунела који спаја обалу тврђаве са копном. Најчешћа је она која говори о начину повезивања две цркве-Св Јураја на Петроварадину, и Св Јана Непомука у Новом Саду. Најпопуларнија легенда је о брачном пару лекара који је 1913. године прошао кроз тунел, а читава прича добија на тежини недавном изјавом архитекте Мирослава Крстоношића, да је лично прошао кроз тунел испод Дунава. Међутим, академик Вељко Милковић, који тврђаву активно истражује још од шездесетих година прошлог века, каже да не постоје валидни податци да тунел постоји, али ни да га нема. Наиме најчешћа грешка је што га шира јавност идентификује са водоводом који иде од Бастиона царице Марије Терезије и спушта се у Дунав где је био захват воде. Али, то је био стари, земљани тунел, који је урушен, и нема никакве везе да стварном причом. По Милковићевој причи, тунел нема никакве везе са садашњом тврђавом из 18. века о чему говори и чињеница да непостоји научна доументација која би потврдила постојање мистериозног тунела испод Дунава.