Када је руковање постало уобичајен поздрав?

На основу тога, може се учинити да је руковање древан обичај и да је његово порекло давно заборављено.

Ипак, није баш тако. Историчари, наднесени на књигама о манирима из прошлих времена, приметили су да се руковање као гест поздрава не помиње све до 19. века, а још тада је сматран помало непристојним гестом који се спроводи само међу пријатељима. Али, знамо да је Шекспир писао о руковању неколико векова раније, шта се догодило у међувремену?

Дефинисање руковања

У књизи Приче о здраво и довиђења: поздравни ритуали широм света Торбјорн Лундмарк наводи да се проблем јавља услед разлика у дефинисању геста руковања. Раније наведена руковања била су саставни део погодби или закопавања ратни секира. Рељеф на асирском престолу приказује Шалманасара како склапа мировни споразум с вавилноским краљем током једне побуне. Диомед и Глаукон, два јунака из Илијаде, рукују се након што схвате да су једно другоме „по прецима пријаци прави", те одлучују да се не побију, већ да се побратиме - слично ономе што се дешава у Шекспировој комедији.

Знатно је теже ући у траг савременом поздравном гесту руковања. Многи приписују порекло овог поздрава хришћанској секти Друштво пријатеља, чији су припадници боље познати под именом квекери. Међутим, холандски социолог Херман Роденбург, један од истраживача који се највише бавио историјом руковања, у књизи Историја културе геста упозорава да је неопходан опрез при оваквим закључцима, јер је: „више него у другим областима истраживања, проучавање гестова је област у којој историчар на основу веома мале количине трагова мора донети закључке".

Један од најранијих трагова на које он наилази је шеснаестовековни немачки превод дела Гаргантуа и Пантагруел француског писца Франсоа Раблеа. Када један од ликова среће Гаргантуу, Рабле пише (како Станислав Винавер преводи на српски): „чим је стигао, то се љубе, то се грле". Међутим, Роденбург примећује да у реченом немачком преводу постоји и придодата референца на руковање. Уколико је немачки преводилац настојао да прилагоди текст својој публици, Роденбург претпоставља да ово може бити назнака зачетака традиције поздравног руковања.

Постоје и други показатељи да је обичај развио у том периоду. Почетком 17. века у записима извесног Џејмса Клиланда, Шкотланђанина који је живео у Енглеској, изражава се његово негодовање поводом енглеског опхођења, односно клањања и љубљења руку. Он наводи како би уместо тога, радије „задржао наше добро старо шкотско хватање десним рукама приликом сусрета".

Руковање - повратак у будућност

Једна од популарних хипотеза је да Клиландово противљење клањању заправо указује на његово залагање за враћање много старијем, иако готово незабележеном, начину поздрављања у Европи. Како су векови пролазили, руковање је замењено гестовима поздрава, попут клањања, који одражавали постојећу хијерархију. Према Роденбургу, руковање је опстало на ретким местима, попут холандских градова, где је углавном коришћено у знак измирења након несугласица. Отприлике у исто време, почињу да га користе и квекери, који су изузетно вредновали идеју једнакости. Како су сталежне хијерарије у друштву постајале нестабилније, тако је руковање поново почело да појављује - као поздрав међу једнакима, што до данас представља.

Међутим, нису сви били одушевљени руковањем. У једном новинском чланку из 1884. године наводи се: „овај гест се усталио међу другим народима, али Французима је он толико инстинктивно одбојан, да је тамо основан покрет за укидање руковања - те вулгарне енглеске измишљотине."

Што се тиче разлога због којег је руковање схваћено као згоднији начин поздрављања, од неких других гестова, популарно објашњење гласи да се њиме десна рука онеспособаљава за држање оружја. У 19. веку руковање без скидања рукавица сматрало се веома непристојним и захтевало је моментално извињење. О томе се говори у чланку објављеном 1870. године у часопису који је уређивао Чарлс Дикенс, а као разлог се наводи: „окултни остатак старог веровања да рукавица може скривати оружје".

Нажалост, ако магловити преводи Раблеа служе као кључни докази, могуће је да ће право порекло поздрава руковањем остати заувек непознато.