Стрибог нам је донео Весну на крилима поветарца

Можда нам се чини да је око нас тренутно све сиво, али једна ствар је сигурна – планета се и даље креће, мењају се годишња доба, а многима омиљено пролеће – стигло је данас.

Пролећна равнодневница или еквиноциј – ове године је стигла 20. марта, у четири сата и 49 минута. Трајаће 92 дана, 17 сати и 54 минута, односно све до 20. јуна 2020, када ће у 23 часа и 43 минута почети лето.

У тренутку почетка пролећа Сунце ће се налазити у сазвежђу Риба, а биће удаљено од Земље 0,9959181 АЈ (астрономска јединица), што чини око 148.987.222 км.

Светлосном зраку ће бити потребно осам минута и 16,97 секунди да пређе ту раздаљину. Магнитуда Сунца ће износити -26,7 м, а угловни пречник Сунца ће бити 32′ 07.22″.

Сунце првог дана пролећа излази у пет сати и 43,3 минута, а залази у 17 сати и 53,5 минута. Над хоризонтом ће провести 12 сати и 10,2 минута.

У исто време када на северној полулопти долази пролеће, на јужној Земљиној полулопти почиње јесен.

Иако је то дан пролећне равнодневице – или еквиноција, обданица ће ипак трајати нешто дуже од ноћи. То је последица Земљине атмосфере која привидно уздиже лик Сунца, што чини да се оно нешто дуже задржи изнад хоризонта, али и тога што обданица почиње када „горњи“ руб лика Сунца, а не његов центар, дотакне хоризонт. Исто важи и за залазак.

Без обзира на то, стиже нам период све дужих дана, а све краћих ноћи, који ће трајати до почетка лета, 20. јуна.

Стручно, и по дефиницији, пролеће почиње оног тренутка када центар лика Сунца достигне (геоцентричну еклиптичку) лонгитуду од нула степени.

Дан (обданица) и ноћ на дан доласка пролећа трају по 12 сати и једнаки су, па се тај дан зове дан пролећног еквиноција (лат. aequs - једнак, nox - ноћ) тј. дан пролећне равнодневице. Међутим, у ово треба урачунати и поменуте атмосферске феномене који ипак продужавају обданицу.

Вечна борба Моране и Весне

Код старих Словена пролећна равнодневница је значила крај периода глади, болести и хладноће, који су у то време често значили смрт. Стога не чуди њихова љубав ка пролећу, и пре свега слављење његове представнице – богиње Весне.

Весна је код Словена била богиња пролећа, и свакако једна од омиљених – што се може закључити и по томе колико је име Весна популарно и у модерно доба. Весна је смењивала владавину зиме, односно богиње Моране.

Према легенди, Стрибог је Весну доносио сваког пролећа на крилима лаког и пријатног поветарца. У обрачуну између Моране и Весне, Словени су се увек опредељивали за Весну.

Ту победу живота над смрћу народ је обележавао у својим обичајима. Словени су ритуално на грани носили лутку Весне, док је лутка Моране била спаљивана. Наравно, Веснина победа никада није коначна, већ се њихова борба циклично понавља сваке године.