Стрептомицете – бактерије које боје тканину, али не загађују планету

Синтетичке боје су токсичне за живи свет, пре свега у рекама и океанима, где на крају отпадне воде завршају. Гошћа Јутарњег програма, докторка Татјана Илић Томић, виши научни сарадник у Лабораторији за молекуларну генетику и екологију микроорганизмима, руководи научним тимом који годинама покушава синтетичке боје да замене природним, нетоксичним и биоразградивим пигментима.

Кључни елемент њиховог истраживања су бактерије стрептомицете које су, како наводи др Илић Томић, пажњу научника привукле још четрдесетих година прошлог века када је откривен стрептомицин који је изолован из бактерија streptomices griseus, по чему је и добио име.

„После тога је дошло до открића бројних других бактеријских врста и бројни антибиотици који су данас у клиничкој употреби, воде порекло, односно, најпре су откривени у стрептомицетама. Сви знамо за еритромицин, канамицин, гентамицин, па и нистатин који користимо против гљивица. Исто тако, стрептомицете производе и антиканцер молекуле. Доксурибицин је на пример, у клиничкој употреби, лекари то знају. Али производи и инсектициде и хербициде. Поред тих биоактивних молекула оне производе и пигменте - жути и љубичасти“, објашњава гошћа Јутарњег програма.

Сарадња Лабораторије за молекуларну генетику и екологију микроорганизама и Технолошко-металуршког факултета је започета још пре шест година када су коришћена два соја бактерија која производе црвене пигменте за бојење природних и вештачких материјала. Бактерије су најпре биле убијане органским растварачем, екстраховни су њихови пигменти и тим бојама су бојени природни и вештачки материјали.

„Постигнути су врло добри резултати, мада су се вештачки материјали нешто боље бојили него природни. Али, оно што се данас ради, а што је новитет и у научном свету, то је бојење тканина живим бактеријама“, напомиње др Татјана Илић Томић.

У овом процесу бактерије морају да живе под оптималним условима, на температури од 30 степени Целзијуса. Мора да им се понуди медијум у који се урања тканина. Бактерије се засеју преко те тканине и на њима расту, депонују своје пигменте и друге биоактивне молекуле у њу. На крају се тканина стерилише и опере.

„Очекује се да ће такве тканине имати и антибактеријска својства, па би се таква тканина могла искористити за израду медицинског текстила, за израду газа, постељина, завоја. У случају вештачких тканина би се могле израђивати и хируршке рукавице и маске. Уколико докажемо да је та тканина биокомпатибилна и са кожом и да нема нежељених ефеката, наравно да се може користити и за израду одеће“, додаје гошћа Јутарњег програма.

У свету тренутно постоје две групе научника које се баве сличним методама бојења тканина. Једна је у Лондону, друга у Амстердаму и најчешће боје свилу и то баш бактеријама стрептомицетама. Код њих процес бојења траје 34 дана, а нашим истраживачима је било довољно шест.

Процес производње природних пигмената је много скупљи него синтетичких, али с обзиром на то да текстилна индустрија мора да размишља у правцу еколошког процеса производње, посебно ће морати да „озелени“ управо процес бојења тканина наглашава на крају гостовања докторка Татјана Илић Томић, виши научни сарадник у Лабораторији за молекуларну генетику и екологију микроорганизмима.