Када се затресе тло под ногама - како превладати кризну ситуацију и победити трауму

„Земљотрес се десио негде око један и петнаест, и ја сам, спавајући на француском лежају који је имао онај мост такозвани изнад лежаја, осетио потрес и невиђену, страховиту грмљавину. Иначе сам навикао на буку, али је ово било нешто што осећате стопалима, што је испод вас. Ми осећамо оно што нам долази из ваздуха, овде су јак звук и неартикулисана грмљавина долазили из земље, на трећем спрату.“ 

„Знао сам да је земљотрес, јер је померање било и лево и десно. Покушао сам да се ухватим за радијатор, али ме је удар вратио поново на кревет. На крају сам успео да се ухватим, али то је само растојање од два метра. Узвикнуо сам супрузи да је земљотрес, а тај регал се стално клатио. Истрчао сам. Син, који је тада имао седамнаест година, скочио је и поклопио сестрицу да је заштити“, каже Слободан.

„Рекао сам му да пази, да ће удавити дете и сви смо стали уз шток од врата. Јер то је основно правило - под сто, полицу, заштитити главу и виталне органе физички од падања“, објашњава он.

„Све се утишало, ја сам изашао на ходник и видео да су степенице читаве. Наиме, најчешћа грешка је истрчавање нагло на степенице, оне прве страдају у објектима“.

Психолошке трауме

Катастрофални земљотреси у Скопљу 1963. и у Црној Гори 1979.године, а у новије време у Мионици и Краљеву, па и најновији којима сведочимо ових дана, потврђују да су поред угрожавања људских живота, природе, физичких последица на објектима и инфраструктури, значајне и психолошке трауме међу преживелима.

„Људи различито реагују. Деца плачу, људи загледају, неки су прибрани, већина људи ипак је свесна да је то виша сила, да не могу то баш лако да промене и онда покушавају да то што брже реше“, истиче Слободан Пешић.

„Тада у Мионици није било мобилних телефона, али невероватно - све везе су радиле око пола два ноћу. Та служба јављања и обавештавања је у тако малој општини доста добро функционисала, већ у пола четири сам имао да пошаљем први извештај“, каже он.

Психолог Небојша Јовановић истиче да већина људи на земљотресе, поплаве или друге катастрофе, реагује као на јачи стрес.

После извесног времена човек се опорави јер користи механизме превладавања који нам нису биолошки дати. Њих учимо - како да се смиримо, да реагујемо разумно, како да урадимо оно што можемо.

„Ко најбрже и најлакше укључи разум и превлада панику? Онај ко је одговоран за друге“, каже Јовановић.

„Најчешће ће родитељ рећи, чекај прво да средим децу. Онај ко се сматра одговорним да заштити друге најлакше ће укључити и употребити те своје механизме, па ће се трести кад прође цела та прича.“

Али како и да ли је уопште могуће превладати кризну ситуацију?

„Мислим да та прва рекација не може да се превлада. Ко је склон да реагује бурно, он ће реаговати бурно, питање је само колико реакција траје“, истиче психијатар.

„После треба да се саберем и урадим оно што је до мене јер у тим природним катастрофама много тога није до нас. Али имамо једно кратко време да можемо да скратимо катастрофу, побегнемо, да се заштитимо и тај је период, колико нам је потребно да укључимо разум, веома битан у таквим ситуацијама.“

Ипак, постоји нешто важније у превладавању неочекиваних природних катастрофа попут земљотреса. А то је да човек осећа да неко, друштвена заједница пре свега, зна боље да влада ситуацијом од њега самога за шта су важне припреме.

„Сетимо се бомбардовања и чувеног Аврама Израела“, подсећа Јовановић.

„Хајде да чујем шта каже Аврам... сви смо имали поверење у ту особу која је тачно знала шта радити. Када се нешто деси - ви урадите то и то. Постоји процедура, постоји доживљај људи да су заштићени - као кад се деца мање плаше када су мама и тата ту“, каже он.

„Када појединац осети да није сам, да сви знају шта треба да раде, онда се битно смањује тај осећај шока, панике, изненађености јер постоји припрема, постоји развијање жилавости на одређене врсте стреса. То је задатак друштвене заједнице - да припреми грађане“, закључује Небојша Јовановић.