Када се затресе тло под ногама

„Ја сам Слободан Пешић, рођен у једном селу поред Мионице. Доживео сам два земљотреса. Један у својим младим годинама службујући у Нишу - то је земљотрес који се десио у Румунији и други, много јачи, који се десио у Мионици“, објашњава саговорник интернет портала РТС.

„Овај у Румунији био је карактеристичан, а у Нишу, на првом спрату на коме сам живео са породицом, био је веома интензиван. У бризи за бебу, зграбио сам је, излетео из стана и заборавио да супрузи, која је остала унутра, било шта кажем. Касније сам се вратио, убрзо извео и њу. Срећом Нишлије и ја нисмо имали никакве последице, али нам је био наук да више силе и те како делују на ширем простору ненадано, изненадно и остављају последице. Знате у Румунији какве су биле последице?“

Зашто се зграде руше

Сведочења преживелих подсећају на проблеме који постају актуелни баш у ситуацијама када се затресе тло под ногама.

Због чега земљотреси лако руше наше, и не само наше, куће и које су најбоље мере заштите, сазнајемо на Авалском торњу, потпуно асеизмичној грађевини у којој се може сигурно боравити и у време најјачег потреса. О томе смо разговарали са грађ. инж. Александром Наумовић, која је учествовала у обнови торња.

„Оно што је јако битно јесте чињеница да сви морају имати развијену свест о могућим земљотресима, пре свега људи који се баве пројектовањем и ту се апелује на њихову савест“, истиче наша саговорница и објашњава да се код нас често користи појам крутост објекта.

Она не подразумева да објекат не треба  „да ради“ - објекат за време земљотреса или било ког хоризонталног оптерећења треба да ради, треба да се помера. „Сви се плашимо када нам се зграде померају, али одлично је док се померају“, објашњава Александра Наумовић.

Домаћа законска регулатива у вези са сеизмичким утицајима веома је строга и посебно је наглашена после разорног земљотреса у Скопљу 1963. године. Проблем постоји у делу који се односи на грађење.

„Ако причамо о конструкцијама које граде озбиљни инвеститори, не очекујемо велике проблеме. Међутим, долазимо у проблем због онога што се зове сива градња и инвеститора који мисле да могу неке ствари да занемаре и да неке материјале не употребе на начин како је пројектом предвиђено“, појашњава Александра.

Управо је земљотрес у Краљеву, који је имао највећа разорна дејства, указао на озбиљне проблеме.

„Очекивало се да зграде које су биле старе претрпе одређена оштећења, али је чињеница да су и неки нови објекти пртерпели знатна оштећења а није требало тако да буде. То је тај домен несавесне градње - ослабљени су одређени конструктивни елементи проласком водоводних или канализационих цеви у фази изградње што не би смело да се догоди“,  појашњава саговорница РТС-а.

Зграде отпорне на рушење

Како се код нас спречавају разорне последице земљотреса и на који начин направити грађевину отпорну на рушење?

Александра Наумовић објашњава да у богатијим земљама постоје неке друге методе које се користе да би се осигурали објекти, али пошто ми нисмо довољно богата земља морамо да прибегавамо традиционалним методама пројектовања.

То је пре свега избор тла на коме ће се градити, избор материјала и распоред конструктивних елемената.

„Кад кажем избор тла, то не значи да ми не можемо да радимо и на слабије носећем тлу, али оно мора да се на неки начин ојача. Што се тиче избора материјала - бетон, челик и дрво су најпогоднији за изградњу асеизмичних зграда, јер они имају одређену могућност да се понашају еластично до одређене границе, док камен и опека нису толико прихватљиви“.

У пројектовању је веома важна и геометрија објекта, јер она одређује распоред маса. Код високих објеката потребно је да се што веће масе концентришу у нижим деловима а што мање масе у вишим деловима.

„Ми имамо веома велики број објеката који се реконструишу и на којима се мењају отвори, о томе ретко ко води рачуна. Све те измене на конструкцији морају бити адекватно пропраћене и некаквим изменама на целини објекта да би он задржао своју сеизмичку стабилност“, истиче наша саговорница.

„Тако да могу да кажем да је ово апел људима који тако олако прибегавају надоградњама, пробијању отвора на нижим етажама на конструктивним елементима где праве дисконтинуитет у њима, да то не смеју да раде“, закључује Александра.

Сутра можете прочитати наставак приче о психолошким траумама које, као последицу, остављају земљотреси.