Деца лакше уче уз игру и смех

Професионални Teaтар ДОДИР из Београда прави такве представе које деци осим забаве и смеха нуде и едукацију о важним друштвеним темама.

Оснивач Театра је Драган Петровић Сурeп, који са глумцима и другим сарадницима већ десет година прави представе за децу. Једна од таквих представа је Стоп насиљу која је својом тематиком важна у времену у ком живимо.

Како бирате теме за представе? Да ли је тешко такве теме приближити деци?

 Драган Петровић Сурeп: Као писац - редитељ представа, имао сам слуха да чујем све потребе ангажованог позоришта и да кроз овакву врсту уметности приближим малој публици све друштвeно-одговорне теме. Захваљујући глумцима који су успели са својом глумачком игром да реализују текст, на веома забаван начин, наша мала публика је прихватила, а надам се негде у свом дечјем размишљању, применила наше поруке. Процес је увек двосмеран, зато је и задовољство када се оствари циљ.

 Једна од представа за децу је и Чаробна књига. Кажете да је циљ да се код деце пробуди љубав према књизи и читању. Да ли се та љубав развија индивидуално или породица и друштво могу бити ангажованији?

 ДП: Наравно да је за потребе образовања и васпитања деце потребна ангажованост и породице и друштва у целини. Друштво то ради кроз програм школства, а породица својим примером деци мора да укаже на праве животне вредности. За писање ове представе морао сам да се бавим и истраживањем, тако да сам дошао до закључка да деца у приличној мери верују својим јунацима из бајки, филмова, тв емисија. Схватио сам значај и одговорност аутора, тако да смо стихом, кроз једну веома забавну бајку, деци приближили значај и лепоту читања. Након десет година играња ове представе, велико ми је задовољство у сазнању да је деца сасвим разумеју и да се у току интеракције стављају у одбрану књиге.

 У најважније вредности убрајамо добро али и пријатељство, љубав. Деца у себи носе дар према правичности, љубави. Како код њих кроз уметност, позориште, то можемо неговати и развијати?

ДП: Ангажовано позориште и постоји да би постављало питања и зависно од аутора на њих и одговарало, како за одрасле, тако и за децу. Учинио сам све као писац да напишем такав текст, а као редитељ, глумцима укажем на значај верности играња. Захваљујући њиховој убедљивој игри на сцени, деца добијају јасну слику написане приче и потпуно јој верују.

Да ли је пут којим глумци иду можда тежи, али зато слађи?

ДП: Cтереотип је да је теже играти за децу него ли за одрасле. Позориште је позориште, са свим својим законима извођења, било да је за одрасле или за децу. Сви фактори који утичу на стварање представе морају свом послу да приђу крајње професионално и са максимумом свог талента.

Чињеница је да одрасли понекад и опросте ауторима неку лошу представу, али деца то искреније показују, тако да можда са тог аспекта и долазимо до закључка да су дечје представе теже за играње.

Дечја искреност понекад уплаши актера до те мере, да мора да се потруди да оно што изговори на сцени буде убедљиво и прихватљиво за децу, поштo она одмах својом реакцијом шаљу глумцу повратну информацију како су то прихватили. Играли смо до данaс преко хиљаду представа и  увек нам је задовољство када се подигне завеса. Наш посао радимо часно и професионално, тако да се увек радујемо новом игрању. То колико смо успешни у томе показује, из године у годину, повећан број дана у месецу нашег ангажовања.