Колико је истинито наше сећање?

У сваком годишњем добу постоје одређени сегменти који нас могу асоцирати на неке догађаје из прошлости.

Мириси нам најчешће буде сећања, али и одређене ситуације које видимо или у којима учествујемо нас могу муњевито вратити у прошлост.

Некада су то лепа сећања која бисмо желели поново да доживимо, а неких се радије не бисмо сетили. Међутим, колико су сва наша сећања веродостојни чувари прошлости?

Постоје ли лажна сећања? 

„Савремена психијатрија препознаје лажна сећања као феномен. Лажна сећања се сврставају у групу поремећаја памћења. Памћење је једна од важних психичких функција која нам даје могућност сагледавања прошлости, како оне далеке, тако и оне блиске. Лажна сећања су квалитативни поремећај памћења у које спадају аломнезије, псуедомнзије, криптомнезије, конфабулације, итд“, каже др Бојана Младеновић психотерапеут.

Сви имамо рупе у сећању. Некима се то дешава чешће, а некима не. Када нам се то догоди питамо се одакле долазе и зашто нам се то дешава.

Обично ce оправдавамо умором, а неретко се запитамо да ли је то неки психички проблем за који не знамо да имамо.

„Рупе у памћењу су феномен који се неминовно јавља код сваке особе под утицајем различитих фактора. Рупе у памћењу су углавном догађаји потиснути у несвесни део личности мада могу бити последица и неких других фактора, као што је физичка повреда, на пример, амнезије код повреда главе. Заборављањем као феноменом први се бавио и значајне резултате дао Сигмунд Фројд. Управо у основи лажних сећања је попуњавање рупа у памћењу неким лажним чињеницама“, појашњава др Младеновић.

Лажно сећање или симптом болести? 

Како каже др Младеновић, лажна сећања могу бити један од пратећих симптома неких болести, депресије, маније, биполарног поремећаја, неких поремећаја личности, психозама, чак се среће и у шизофренијама. Међутим, врло су честа и код здравих људи.

Неумољив је тај процес настајања рупа у памћењу и њихово попуњавање лажним сећањима. Најчешће их нисмо ни свесни, тако да није реткост да два сведока истог догађаја располажу потпуно различитим информацијама о том догађају.

Колики је проценат лажних сећања у нашем памћењу не знамо, али наслућујемо да није мали.

„Управо актуелна доживљавања и актуелно расположење може креирати сећање на неки догађај из прошлости. Здрав човек у тужном расположењу склон је да сећање на прошлост обоји у тужно или обрнуто, да му је све што је било некад лепше него садашњост. Код особа које болују од поремећаја расположења дешава се да фалсификују прошлост под утицајем свог болесног расположења“, каже др Младеновић.

Особа која болује од депресије је склона да сваки догађај из прошлости квалификује као црн, ужасан, а све своје поступке ће памтити као грешне и непоштене.

Обрнуто се дешава код особа које болују од маније. Код њих је све било лепо, идилично, а они су у тим сећањима увек лепи, снажни, паметни.

У наставку разговора докторка нам скреће пажњу да поремећаји личности јесу стања код којих је већа учесталост лажних сећања.

И да за лажна сећања не постоји одређена терапија, већ она најчешће служе за дијагностику.

На основу њих се може утврдити да ли је само ствар умора код особе или ипак постоји нека врста поремећаја психичких функција и тек у том случају се одређује терапија.

Психопате своја маштања знају да околини представе као реалност

Садржај тих маштања је уствари последица снажне жеље да елиминишу своје недостатке и да себи припишу неке особине и способности које заправо немају.

Кроз своја маштања и свесна уметања лажних сећања она заправо креирају представу личности какви желе да буду и у тим маштањима они се добро осећају.

„Проблем настаје кад увиде да се представа околине о њима потпуно разликује од оне како желе да се представе. Врло често се код њих тада укључују незрели механизми одбране те они почињу и сами да верују у своја лажна сећања и да то ратоборно бране“, закључује др Младеновић.