Уморни од прокрастинације?

„Једанаест је сати. Налазите се у својој соби, а рок за предају предиспитног рада вам је за који дан. Седате за сто, отварате лаптоп спремни да започнете, али утом помислите: само да прво часком проверим мејл, да пребринем то. Четрдесет пет минута касније – проверили сте много мејлова“, у оквиру једне ТЕД приче наводи Ник Вог, виши сарадник директора Мекгро центра за учење и подучавање при Универзитету Принcтон у Њу Џерзију.

То сте веома успешно обавили, али сада схватате: „знаш шта... прилично сам уморан... потпуно сам преморен! А то није погодно за писање доброг рада. Шта да радим? Да спавам, идем да спавам“, што и чините, само како бисте се ујутру пробудили и поново упали у исто врзино коло одлагања и изговора.

Да ли се препознајете?

Можда није у питању факултетска обавеза, може бити и извештај за посао, пријава за студијски програм или праксу, препорука или оцена колеге, или нека друга важна ствар коју су сте гурали под тепих, све док вам се тепих није измакао под ногама.

Вероватно сте прекорили самог себе због оваквог понашања.

И вероватно сте се запитали: зашто сам ја овако лењ, без карактера, неорганизован, немотивисан, безнадежан?

Списку можете додати и друге омаловажавајуће атрибуте.

Вог има добре вести за вас. „Прокрастинација није срамотна, није знак слабости, није карактерна мана“, каже он. „Заправо је веома очекивана појава, уколико узмемо у обзир динамику мотивације.“

На Принcтону Вог смишља и води програме академске подршке за студенте. Нагледао се прокрастинације, тј. одлагања обавеза у свим облицима, а признаје да је и сам усавршио вештину – умне играрије, рационализације, оправдавања.

Постоји много теорија које објашњавају због чега одлажемо обавезе. Неки кажу да је заправо у питању неспособност савладавања комплексних емоција, неки сматрају да има везе с лошим управљањем временом или пак перфекционизмом.

Вог, међутим, верује да њене корене можемо наћи у нашем самовредновању.

„Наша најважнија психолошка потреба је да сами себе доживљавамо као способне, компетентне и веште, али и да нас други тако виде, и често ћемо због ње жртвовати или ставити у други план друге потребе.“

Да не буде забуне, проблем није у потреби да се осетимо да вредимо и да смо способни.

Оно што компликује ствари је чињеница да неки од нас изграђују осећај самовредновања само на основу повратних информација – било да је то у форми добрих оцена, похвала од шефа, родитеља и других ауторитативних фигура, било одобравање од стране престижних организација.

Људи који често одлажу обавезе имају једноставну једначину у глави: њихов учинак је једнак, односно еквивалентан њиховој способности, која је еквивалентна њиховом самовредновању.

Kако Вог истиче: учинак = способност = самовредновање

Престрашени смо од могућности да ћемо постићи лош резултат на испиту, пријави, аналитичком извештају итд. јер верујемо да се искључиво резултатом мери ниво наше способности, а самим тим и наша људска вредност.

У једначини учинак = способност = самовредновање, jeдина варијабла на коју можемо да утичемо је колико труда улажемо у учинак.

Када одлажемо, улажемо мање труда, а Вог сматра да то чинимо као механизам самоодбране.

На тај начин, уколико добијемо лошу оцену, то не значи да нисмо талентовани или способни, већ да једноставно нисмо дали свој максимум, зато што смо били превише расејани или заузети другим стварима.

Сетите се мрмљања на ходницима школе или факултета уочи испитивања. Шта људи најчешће говоре у тим ситуацијама? – пита Вог. „Учио сам само три сата“, „Учио сам само два сата“, „компјутер ми је забаговао“ – сви објашњавају због чега нису спремни. Зашто? Зато што уколико не постигну добар резултат, имају изграђено оправдање – не само у својим очима већ и у очима других.

Свакоме ко је макар једном одлагао обавезу сигурно је познат осећај заглављености који га прати.

„Много људи описује прокрастинацију као осећај да су заглављени или прибијени уза зид и да не могу да се помере“, наводи Вог. „Често смо у тим ситуацијама нервозни – не можемо а спавамо, али не можемо ни да радимо“.

У тим ситуацијама под дејством смо две подједнако снажне силе – поривом за успехом и страхом од неуспеха. До одглављивања долази једино уколико страх од тога да уопште нећемо испунити обавезе надјача страх од неуспеха, односно од лошег резултата.

Вог предлаже три стратегије изласка из зачараног круга:

1. Освестите шта радите и због чега то радите

„Оно што знамо из студија посвећених прокрастинацији јесте да упознатост и свест о теорији самовредновања помаже људима у њеном савладавању. Разумевање корена ове појаве доприноси њеном слабљењу“, предлаже Вог.

Прократинација не потиче од самопрегора или аутодеструктивности, већ од потребе да се заштитимо.

Уочите шта радите кад одлажете обавезу. Понекад су то лако уочљиве ствари – нема никаквог разлога да узмете да перете веш баш пре него што треба да саставите пријаву за стипендију.

Одлагање обавеза може бити и прикривеније. У тим приликама биће неопходно да се запитате:

„У реду, брисање старих фајлова са десктопа ће допринети стварању радног простора са мање ометајућих фактора, али да ли је неопходно да то урадим баш сада? Да ли заправо само одлажем писање пријаве?“. Савет: самим тим што дођете у ситуацију да морате да се запитате да ли прокрастинирате, велика је вероватноћа да то и радите.

Упознајте се са својим „највећим хитовима“ губљења времена. Већина нас има омиљене активноти којима се одаје када започне игру одлагања.

Која је ваша – сређивање куће, дремање, куповина, прегледање мејлова, праћење новитета на Нетфликсу?

Научите да је препознате, како бисте могли да је сасечете у корену. Много је лакше спречити упадање у вртлог него извлачити се из њега.

Што већу свест имамо о својим тенденцијама и мотивацијама, већа је вероватноћа да ћемо их превазићи.

2. Пореметите равнотежу

Наше зарвшавање било које активности зависи од мотива приступања (разлога због којих желимо да обавимо ту активност) и мотива избегавања (разлога због којих не желимо да је обавимо).

Када су у питању активности око којих не оклевамо – на пример јести нешто што је уједно здраво и укусно – то је због тога што за њих имамо пуно мотива приступања, а мало избегавања.

Многи прокрастинатори верују да одређене обавезе одлажу услед постојања извесног подсвесног разлога који им спутава жељу за бављење том обавезом.

„То не мора бити тачно, може бити да њихови страхови једноставно доминирају над њиховим мотивима 'приступања'“, наводи Вог.

Када отварате пасијанс уместо да пишете захтевну анализу тржишта за шефа, можда то радите зато што су вам мотиви избегавања – поглавито избегавање пројекта због страха од неуспеха – јачи од приступних.

Када се то догоди, покушајте да се сетите свих разлога због којих желите да обавите ту активност.

Подсетите себе како ће завршавање тог посла утицати на остваривање неких већих планова, циљева или мисија.

Уколико вам се и тада чини да је све то превелики залогај, покушајте да га рашчланите на мање целине којима ћете лакше баратати.

Припремајући своју ТЕД причу, што се на моменте чинило као изузетно застрашујући подухват, и сам Вог је ухватио себе у прокрастинацији. Он је савладао ту опасност тако што је направио скицу говора како би омогућио себи да је пише одељак по одељак.

Упозорење: само покушајте да не претворите и ту скицу у повод за прокрастинацију.

3. Преистпитајте своја убеђења

„Морамо подрити идеје које су нас навеле на прокрастинацију“, каже Вог.

Једначина која нам је усидрена у глави није тачна. Наша способност није једнака нашој вредности.

Наша вредност потиче од наших људских квалитета – наше доброте и увиђавности, као и из наших слабости.