Александра Вребалов – композиторка аутсајдер

Александра Вребалов је дипломирала композицију на Академији уметности у Новом Саду и магистрирала у Београду и Сан Франциску.

Данас живи и ради у Америци, остварујући изванредно успешну композиторску и педагошку каријеру. Гост-професор је на Академији уметности у Новом Саду.

Прекретница на њеном стваралачком путу догодила се 1995. године, када је отишла на студије у Сједињене Америчке Државе.

То је, како истиче, један од кључних догађаја у њеном животу и „тренутак када је постала аутсајдер“. 

Александра: Улога аутсајдера је с једне стране тешка, зато што одједном више нисте у центру, нисте део тог општег крвотока, али је вероватно и највећа срећа која може да се деси уметнику, зато што се од тог тренутка више ништа не узима здраво за готово. Све оно што радимо, о чему размишљамо, решења за којима посежемо у животу подложни су испитивањима, jep параметри у којима оперишемо у новој средини нису уопште слични параметрима у којима смо навикли да се крећемо.

У чему се састојао ваш ангажман у наставку студија, у новој средини, и како је то утицало на трансформацију вашег стваралачког идентитета?

Александра: Сваки корак на докторату у Мичигену је био врло добро структуриран што се тиче тих америчких добрих образовних институција. Оно што је мене у том моменту више окупирало јесте како да у том обиљу информација и стилова, у тој шароликости могућности осетим штa је то мој израз и који је најбољи за мене; да искажем ко сам и шта осећам, али на првом месту – да дефинишем тај свој идентитет као неко ко је дошао из неке друге средине и да видим како се тај идентитет уклапа у нову средину, да одредим која је тачка спајања та два.

У обиљу стилова који карактеришу америчку музичку сцену, били сте у прилици да пронађете сопствени пут?

Aлександра: Само припадање одређеном стилу није за мене било примарно. То је више један радознали, отворени приступ свему што се око мене дешава и што је довело до тога да се све оно што је имало суштину сличну мојој суштини некако залепи за мене и постане део мог израза. Само стварање стила или промишљање у ствари није део стваралачког процеса. Врло често се израз композиције формира тек када је комад готов. Тада се евентуално може дискутовати о томе које су полазишне линије стила.

Какав је положај уметника у Америци?

Aлександра: Лепа страна уметничког позива у Америци је та што се свет идеја, чини ми се, тамо више цени него код нас. Вероватно због тога што је друштво богатије, а ти слојеви којима је стало до уметности, који су материјално обезбеђени, могу себи да дозволе да подрже уметника и да буду фасцинирани људским умом и оним штo човек може да створи. Такође, због те изузетно велике окренутости материјалном, они кроз уметност доживљавају потпуно једну другу страну постојања и манифестовање људског бића које њима није толико доступно, тако да уметност у Америци има велику подршку.

Поред компоновања, друго важно подручје вашег деловања је педагогија. Да ли можете да упоредите наш систем музичког школства са америчким?

Aлександра: Овде често занемарујемо то до које мере је наш систем школовања темељнији у односу на оно што се дешава у Америци. До последипломских студија, наше основне студије су ми толико дале дубине и знања у том професионалном занатском смислу да је то значајна основна за сва моја каснија сазнања.

Једна од карактеристика америчке сцене је слојевитост кроз коју се преплићу различите форме уметности. Како сте се уклопили у тај амбијент?

Aлександра: По доласку у Америку, оно што ми је посебно привукло пажњу јесте могућност да се мешају жанрови, зато што је у том смислу Америка много мање академска средина од Европе, тако да је очигледно да мом сензибилитету одговара укрштање искустава и наизглед контрадикторних материјала и ситуација. Тамо су вам отворени путеви за такве ствари.

Које је порекло ваше инспирације? 

Aлександра: Светови који нам нису лако доступни – то ме јако инспирише. Све око нас је у покрету. Tу где постоји покрет, постоје таласи; где постоји талас, постоји и звук, тако да свако од нас звучи на одређен начин. Наше речи имају одређено значењe, оне су и звук – звук који на нас делује. То је оно што ме највише занима и тај покрет око нас, наше акције, наше присуство и начин да се то сагледа, односно да се чује као текстура или хармонија.