Сократ од речи

Премда се Сократ не може сматрати утемељивачем дијалога као форме (који је проистекао из сицилијанске миме и луткарског позоришта), заслужан је за пласман идеје да људи не могу бити интелигентни сами по себи, већ им је потребна стимулација другог бића. И то људског, пошто се ради о специфичном и (кажу) најсавршенијем средству комуникације - дефиницији изнад које се (сведочимо) пропорционално протоку времена надвија све већи упитник.

Елем, скромни, морални човек без презимена био је толико уверен у моћ трословног појма да ниједно писано не остави за собом (те су цитати заправо интерпретација). Да не би приљежних му студената Платона и Ксенофонта, остали бисмо можда ускраћени сазнањем колико је Сократ потенцирао питања, уверен да одговор на свевремено питање - која је сврха постојања? - лежи у конверзацији.

Вероватно будући да му је мајка била бабица, након силних мука ратовањем и науком, прогоњен осећајем да никад неће сазнати у шта веровати (чему је супруга, оштроконђа Ксантипа, једино могла да додатно "забибери") синула му је управо идеја да свако понаособ носи сопствену истину. Душа је пре своје инкарнације била у царству идеја (односно рају). Тамо се осведочила стварима онаквим какве стварно јесу, а не бледим сенкама или копијама каквим их видимо на Земљи. Кроз процес (пре)испитивања душа може бити наведена да се сети идеја у њиховим чистим формама, што доноси мудрост. "Човек је", каже Сократ, "трудна душа из које треба да се породи знање".

Дидактичар par excellence, одбијао је надокнаду у новцу упорно тврдећи да је незналица као и сваки ученик ("Знам само да ништа не знам"). У данашњем терору лепоте тешко је схватљиво како је своју до гротеске саблажњиву појаву користио као адут: "Од мене у почетку зазиру, неки су на први поглед и прилично неинтелигентни, али како расправа одмиче сви који су у милости неба могу да напредују толико да се изненаде и други и они сами, иако је јасно да никад од мене нису ништа научили".

Тумарајући тржницама и састајалиштима Атине Сократ је демонстрирао дејство дијалога. Обраћао се занатлијама, политичарима, песницима - укратко, људима свих позива. Постављајући један другом питања и међусобно испитујући предрасуде, растављајући сваку на делове, изналазећи недостатке, али никад не нападајући и не вређајући (премда се демократији вазда подсмевао!), већ трагајући за оним око чега би се могли сложити - чиме год се саговорници бавили, мислио је, морали су имати разлог, сматрати то правилним, паметним и лепим. А онда би расправу скренуо у правцу значења тих речи, да би поентирао како не треба напросто понављати речи других, нити позајмљивати њихова уверења, већ да човек треба сам да их изнађе, и дефинише.

Некима је збиља ишао на живце, чудан, субверзиван, контрадикторан, "попут жарког зрака". Не само да га нису импресионирала опште усвојена сазнања, већ би их с подједнаком страшћу преиспитивао. Сократова иронија била је збуњујућа, пошто је изгледало као да истовремено и брани и напада неки став. Доследан истеривању (своје) истине - да правда може бити и неправедна - предухитрио је затворске џелате који су му донели претходно пресуђену чашу с отровом.

Већ је био искапио. Без речи. Јер, уби га прејака...