Карловачка митрополија

Патријарх je под Турцима имао и нека световна права над Србима, а народ je опет имао своју сеоску и градску самоуправу. Стога je цар Леополд I, потврђујући 1691. године прву привилегију, на молбу народних представника додао да Срби зависе од свога архиепископа и у световним стварима, да он наслеђује не само епископе него и све друге Србе који умиру без наследника и тестамента (кадуцитет), а Срби у градовима и селима да могу слободно живети у својим народним организацијама по старим обичајима и под управом својих народних власти (магистрата), кнежева и других старешина које сами изаберу.

Важност ових повластица добијених после Велике сеобе Срба 1690. године своди се на чињеницу да су Срби дошли и населили се у туђу државу „као народ не само у етничком него и у политичком смислу". Своју државотворну мисао Срби су сачували и по доласку на територије Аустроугарске монархије. Они су себе доживљавали као државотворан народ, а то су тражили и од аустријске власти. Због тога су, осим повластица и права на своју вероисповест, добили и право на избор својих војвода.

На основу тих повластица патријарх Арсеније III приступио je одмах организацији Српске цркве под аустроугарском влашћу. Ова организација била je пожурена и опасношћу од уније, коју су хтеле да изведу римокатоличке црквене власти, помагане од војних и цивилних државних власти. Стога je патријарх, пре свега, приступио уређењу старих и оснивању нових православних епископија, нарочито по периферијама области у којима су Срби живели измешани са Хрватима, Мађарима и другим неправославним народима. Тако су, поред три раније епископије - Будимске, Темишварско-липовске и Јенопољско-арадске - основане епископије и у средњој и јужној Угарској. Патријарх Арсеније III је поставио посебне епископе за те епархије, а сам je становао, најчешће, у Сентандреји код Будима, где je онда било највише Срба на окупу, тада више од 12.000, и где je било главно средиште српског народног живота.

Пошто je Арсеније III умро (1706), Народно-црквени изборни сабор у манастиру Крушедолу изабрао је 1708. године за наследника владику Исаију Дијаковића. Том приликом закључио je Сабор да старешина Српске цркве у Аустроугарској треба да станује у старом манастиру Крушедолу, да се митрополија назове Крушедолском, да му епархија буде Срем са Осечким пољем, да носи наслов врховни митрополит и да признаје врховну духовну власт пећког патријарха. Трећи изборни сабор, организован у Сремским Карловцима 1713. године, донео je одлуку да се седиште Митрополије пренесе у Карловце на Дунаву, ради боље комуникације. Од тога доба организована Српска православна црква у Угарској названа je Карловачка митрополија. Карловачка митрополија представља црквеноадминистративну област која je до 1920. обухватала све православне Србе у Аустроугарској монархији.