Ђаво са екрана

Прича о предностима екрана као образовних алатки заправо је мит, готово унисоно се изјашњавају инжењери Силицијумске долине; једина дебата која се тренутно води је на тему прихватљиве количине времена проведене с телефоном.

 Бивши истраживач друштвених мрежа Кристин Стечер и супруг јој Рушаб (инжењер у „Фејсбуку") дошли су до једноставног закључка: ризик од зависности и ометености у развоју је на тако високом нивоу да су телефони готово недоступни њиховим ћеркама (старим три и пет година), осим на дуготрајним путовањима, те сваког петка (када цела породица одгледа неки филм).

Атена Чаварија, некад извршна асистенткиња у „Фејсбуку", а сада чланица Иницијативе Чан Закерберг (филантропског одељења Марка Закерберга) још је резолутнија: „Убеђена сам да ђаво чучи у нашим телефонима и уништава нам децу".

Зато је своје потомке тек у средњој школи обезбедила овим „сокоћалима", и даље им лимитирајући време и место коришћења, а згранутим родитељима на питање да ли је забринута кад не може да их дозове, одговара да не мора у сваком секунду да зна где су.

Иронично звучи да се дугогодишњи лидери технолошке индустрије сусрећу са спознајом о погубности достигнућа којима су често посветили сав свој живот, и то ни мање ни више него на основу тога како ти уређаји утичу на њихову децу.

Међу њима је и Крис Андерсон, извршни директор компаније која је једна од водећих у роботици и производњи дронова. „На скали између кокаина и бомбоница, ближе су кокаину", изјаснио се о ајподима и таблетима, а технологе и писце који су пратили и промовисали технолошку револуцију сматра наивнима. „Она је заправо изван наше контроле ‒ удара директно на центре задовољства у мозгу који се развија. Ми као родитељи то не можемо да схватимо."

Својим потомцима завео је дванаест правила, као што су: без телефона до летњег распуста пред средњу школу, без таблета, ајпода, лаптопа у спаваћој соби, без друштвених медија до 13. године, итд.

Санкција за непоштовање неког од ових правила састоји се у 24-сатној забрани приступа интернету, јер „нисам имао представу шта радимо њиховим мозговима све док нисам видео симптоме и последице", рекао је Андерсон.

Они који нису извукли поруку од рецимо Тима Кука, извршног директора „Епла" (који је лане изјавио да би свом нећаку забранио приступ друштвеним мрежама), Била Гејтса (мобилне апарате је деци приуштио кад су ушли у тинејџерско доба), Стива Џобса (апсолутна забрана коришћења ајпода) сада покушавају да свој нараштај извуку из зависности објашњавајући им како функционише технологија.

Тако бивши директор „Мозиле" Џон Лили уверава 13-годишњег сина да се његовим осећањима манипулише тако што је „неко написао код који има за циљ да иницира жељену реакцију".

Додуше, неколико родитеља запослених у Силицијумској долини не дели овако катастрофобичне ставове.

Рене Диеста, истраживач Центра за хуману технологију, поборник је кратких, стимулативних игрица, премда је против дуготрајног, пасивно проведеног времена с мобилним телефоном. Џејсон Тоф из „Гугла" дозвољава трогодишњем сину да се игра на ајподу, за који сматра да није ни бољи ни гори од књиге: „Напротив. А мислим да говорим у име великог броја родитеља који се, из страха од осуде, боје да то исто изговоре".

Као мали је одрастао уз телевизију. „Мислим да сам испао сасвим океј", поентирао је Тоф на ову тему.