Које је боје боја

Боја представља најважнији ликовни елемент у сликарству. Она пружа нарочит доживљај посматрачу и снажан је чулни и духовни подстицај како у уметности тако и у свакодневном животу. Научници су вековима покушавали да одгонетну тајну боја али је тек Исак Њутн у књизи „Оптика" из 1704. доказао да се светлост састоји од спектра боја. Њутн је својим чувеним експериментом са преламањем светлости кроз призму објаснио да је боја својство саме светлости те да није карактеристика предмета.

Необичан је детаљ да се и песник попут Гетеа бавио научним истраживањем боја објавивши књигу „Теорија боја". Гете се, логично, у својим анализама ослонио на темељну теорију коју је већ дао Исак Њутн, али је својим приступом омогућио да се поред истраживања оптичког спектра онако како су га изучавали физичари, отвори и поље испитивања феномена људске перцепције боје. Наиме, човек је захваљујући рецепторима у ретини ока у стању да види један део електромагнетног спектра, и то онај који има таласне дужине између 380 и 780 нанометара, што најчешће називамо видљивим спектром.

Ретина има способност да препознајући одређену таласну дужину, информацију о посматраном предмету, па и о његовој боји, претвори у електрични импулс. Ту функцију мрежњаче да региструје и обради светлосни импулс који до ње долази кроз оптички систем ока, омогућавају тзв. фоторецептори, специјализовани типови неурона познати под називом чепићи, штапићи и фотосензитивне ганглијске ћелије ретине. За препознавање боја одговорни су чепићи, којих има око шест милиона у свакој људској мрежњачи. Постоје три врсте чепића и свака је осетљива на једну основну боју ‒ црвену, зелену и плаву.

Препознавање боје заправо је једна сложена каскадна фотохемијска реакција, у којој одређени протеини, који се називају фотопсини, мењајући се приликом примања електромагнетног зрачења, изазивају одређене хемијске реакције ‒ промене које доводе до формирања електричног импулса. Он се једним повезаним системом неурона названих видни пут, преноси у мозак на даљу обраду, где се одређена боја детектује као комбинација различитих интензитета црвене, зелене и плаве.

Дакле, суштина је да обојену слику предмета коју видимо (ма како она била раскошна, узбудљива или депримирајућа) заправо није створио предмет, већ светлост која сама у себи „носи" и све могуће боје. У потпуном мраку нема боје. Размислите. Угасите светлост и покушајте да у потпуној тами додиром осетите све те предмете око себе, своје тело, тканине, фотеље, столове и зидове, све те конструкције начињене од милијарди чврсто везаних молекула на којима се не налази никаква боја. Сав тај мртви безбојни свет. Готово сигурно ћете пожелети да вратите светлост и да изнова оживите боје, ма колико да су оне само наше илузије.