Велики екрани, браћа и богови

А тржиште, како нам намећу апологете формата који почивају на идеји укидања границе између приватне и јавне сфере, жели интерактивност. Има потребу како да егзибиционише, тако и да воајерише. Де факто, просто вапи за ријaлитијима.

Као први телевизијски догађај који је био на овом трагу бележи се пренос сахране британског краља Џорџа Шестог, 1952. године. Директно уочљиво залажење у приватност појединца ради спектакла потенцирано је општим емотивним набојем, као и идентификацијом. Да ли смо подједнако тужни кад нам умре неко драг/антипатичан, знан/незнан, битан/небитан? Наоко наивно, реторичко питање у временима постистине постаје адут ријалити јахача: не, ви не знате колико тужни треба да будете у поједином случају; али ‒ без бриге, ту смо ми да вас просветлимо!

Упозорења и најаве епидемичне погубности од памтивека присутне људске потребе за посматрањем опскурних, скарадних, понижавајућих, (само)убилачких сцена при којима се здушно и навија, стизале су и са филмског платна. Још је Жан Лик Годар укидао емоцију и тражио да све буде спонтано (а видели смо, може ли бити ишта горе од спонтаног понашања људи пред камерама!). Неке од протагониста филма „Коње убијају, зар не?" (1969) сурово плесно такмичење одводи у лудило, или смрт. У „ТВ мрежи" (1976) продуценти убијају водитеља у „живом" преносу не би ли подигли гледаност. А само годину дана пре холандског пројекта званог „Велики брат" редитељ Питер Вир у филму „Труманов шоу" (1998) отвара озбиљна питања идентитета и интегритета, како актера ријалитија тако и посматрача истих.

Џим Кери глуми лика пресрећног у свом свету-капсули, окруженог кулисама, као и (испоставља се) глумцима који се просто утркују да му угоде. Што би Бећковић рекао: „Има толико божанствених плићака где се можемо праћакати до гроба, сви безбрижни и насмејани, без ризика да ћемо се подавити. Да се у лепотама плићака прскамо до миле воље док живот већ једном не прође. Плитко и површно уједињују и они ће спасти свет", саркастичан је песник.

Ипак, забринутом гледаоцу не нуде се одговори на пладњу: Да ли су главни учесници ове инсцениране стварности глумци или гледаоци? На који начин медијски демијурзи крију тајну: постоји ли уопште алтернатива тој стварности? Чија је и каква стварност која се приказује?

Или, да се разврстамо, како је закључио војник и писац Захар Прилепин: „У рукама неолиберала су: тржиште, банке, медији, корпорације... с нама је Бог".