Да ли сте видели Реноарову „Габријелу“?

Пријављивањем крађе, међународне агенције попут Интерпола могу да допринесу проналажењу и враћању уметничког предмета, без обзира на којој тачки планете крадљивац покушава да је прода. Жртве би такође требало да пријаве крађу међународним базама података као што су Art Recovery Group и Art Claim. Овим се спречава легална продаја аукцијској кући или галерији и отежавају кријумчарење и продаја на црном тржишту. Веб-страница Art Recovery Group оглашава и слике које су нацисти запленили из приватних колекција, а правни тим ове компаније интензивно ради на реституцији.

База података уметничких дела несталих у прошлом веку

Из приватне колекције, током нацистичке ере, нестала су четири уља на платну Реноара и Писароа. Слике су нестале у транзиту из Немачке у САД, међу њима и Реноарова „Глава младе девојке", позната и под именом „Габријела", насликана 1895. године. Нестанак слика пријављен је Удружењу трговаца уметнинама САД. Иако су у два наврата, 1969. и 1979, стизала упозорења да су слике виђене, до данашњег дана не зна се ништа о њиховој судбини.

Пастел Едгара Дегаа, у власништву Пола Розенбера, стајао је у Розенберовој канцеларији све до 1940, када је немачки амбасадор у Паризу запленио ову и друге, бројне Розенберове слике. Пастел се појавио 1974, када је власник галерије у Хамбургу покушао да га прода, затим 1987, а онда су нестали и пастел, и власник галерије.

Из приватне колекције др Пјера Букара, нацисти су 1943. запленили уље на платну Тамаре Лемпицке из 1929. о коме се до данас ништа не зна.

Инсистирање на реституцији

Адвокат Кристофор Маринело је оснивач међународне компаније за повраћај уметничких дела и антиквитета и решавање спорова око украдених и изгубљених антиквитета. Управо је Маринело заслужан за то што је 2015. Ан Сенклер, унуци Пола Розенбера, враћена Матисова слика „Жена у фотељи". Слика је пронађена 2012, у Минхену, у великој колекцији од 1.500 дела из нацистичке заплене.

Конференција за потраживања залаже се за то да породице и наследници жртава Холокауста поврате изгубљена уметничка дела.

Данас музеји, галеристи, аукцијске куће, колекционари, приватни купци претражују базу података украдених уметничких дела пре куповине. Увек постоји могућност да државни органи одузму купцу спорно уметничко дело, и врате га правом власнику. То је био случај са сликом следбеника Дуча ди Буонинсењe, из 13. века. Украдена је у Жeневи 1986, појавила се тридесет година касније на Сотбијевој аукцији која је заустављена, а у судском процесу слика је враћена власницима.

Највеће пљачке музеја

Међу крађама са срећним крајем је пљачка Мунковог музеја у Ослу, 2004. Лопови су однели Мунков „Врисак" и „Мадону". Две године касније, ухапшено је неколико особа, а дела су враћена у музеј.

Друга верзија Мунковог „Вриска" украдена је из Националног уметничког музеја у Ослу десет година раније, 1994. Иако се током пљачке огласио аларм, чувари су га игнорисали. Крадљивци су имали времена да оставе и поруку: „Хвала на бедном обезбеђењу..." Ухапшени су у акцији британских детектива, а слика је враћена музеју.

Међу највећим музејским жртвама сигурно је бостонски музеј „Изабела Стјуарт Гарден". Два мушкарца маскирана у полицајске униформе ушли су у музеј 18. марта 1990. године са образложењем да су добили дојаву о пљачки, затим су везали раднике обезбеђења и украли 13 слика, укључујући дела Рембранта, Вермера, Дегаа и Манеа.

Процењује се да су украдена дела вредна око пола милијарде долара и до данас не постоји могући траг који би довео до макар једне слике. Бостонски музеј и даље нуди награду за информацију о украденим сликама. Износ награде је сада десет милиона долара.

Иако славни „украдени аутор" увелико компликује кријумчарење и продају на црном тржишту, унутар организованих, криминалних група, рецимо мафије, уметничко дело се често користи као нека врста валуте.