У Торонту одржан 18. Фестивал српског филма

Слободан Шијан, Лордан Зафрановић и Јасмина Вујновић Милошевић били су гости 18. Фестивала српског филма у Торонту, који се ове године одвијао под радним насловом „Филм и рат". Они су се публици представили на самом отварању, после сваке пројекције, као и на специјалној трибини посвећеној ратном филму и документарним остварењима о Првом светском рату.

„То је наш покушај да у време кад српски филм није на неком високом нивоу одржимо овај фестивал и да публику анимирамо нечим што није само забава", рекао је на отварању Ненад Станковић, директор Фестивала српског филма.

Станковић је подсетио да ће на Фестивалу бити приказани и филмови Огњена Гавонића „Терет" и Бориса Митића „У славу ничега", са Игијем Попом у улози наратора. Публику је на отварању поздравио и генерални конзул Србије у Торонту Василије Петковић, рекавши:
„Одличан посао обављају и Фестивал и директор Ненад Станковић а ја им желим да истрају најмање још оволико, дакле, по људским мерилима још једно пунолетство, јер они овде не представљају само српску кинематографију већ и српску историју и културу". 

Фестивал је отворен омажом недавно преминулој хероини домаћег филма, Милени Дравић а приказани су филмови „Мој тата на одређено време" и дипломски филм Тање Живковић „Маријина епизода". Живковићева је на отварању говорила о сарадњи са славном глумицом:
„Драго ми је што сам је познавала у ових последњих пет година. Знам да овај мали филм не значи ништа за њену огромну биографију али ми је драго што смо се познавале и што сам имала прилику да учим од ње".

Чудо на платну 

Традиционална филмска журка одржана је и ове године после пројекције дигитализоване копије филма „Ко то тамо пева" и документарног филма Јасмине Вујновић Милошевић „Сећања са Крфа".

После приказивања „Окупације у 26 слика", Лордан Зафрановић је, одговарајући на питања публике, рекао да се добар, чак велики филм препознаје по томе што човек купи карту, очекује чудо на платну и изађе са препоруком и осећањем да је добио више но што је платио.

Подсетио је и на то да су Карл Малден и Ден Тана имали осећај да „Окупација" може добити Оскара за најбољи страни филм под једним условом:
„Звали су Јадран филм и рекли да имамо велике шансе да добијемо Оскара, али под условом да се сцена масакра из аутобуса скрати са седам на три минута због женског дела Академије који ће, због ужаса, изаћи и не погледавши филм до краја."

Он је то одбио и филм је наставио свој пут по биоскопским дворанама, док је аутобус продужио филмску каријеру стигавши и до Слободана Шијана и „Ко то тамо пева".
„Тај аутобус је у мој филм дошао из филма Живојина Павловића Довиђења у следећем рату, где је био офарбан у војну, СМБ боју. Био сам несрећан због боје али је сценограф то средио брзо, његов асистент је набацивао блато тако да је издржао до краја мог филма", рекао је Слободан Шијан.

Многи у Торонту су први пут видели „Плаву гробницу" чији је аутор Јасмина Вујновић Милошевић, новинарка РТС-а. Баланс између историјских чињеница и емотивне поруке о судбини песника Милутина Бојића гануо је гледалиште.

„Сви ми који смо били укључени у рад на Плавој гробници заједно смо допринели да филм добије ту компоненту и причу изнесе на емотивнији начин но што би то било могуће само са биографским и историјским подацима", истакла је ауторка. Вече пре краја Фестивала одржана је трибина „Филм и рат" на којој су Шијан и Зафрановић озбиљно и стрпљиво одговарали на питања модератора и публике.

Укратко, Лордан Зафрановић је казао да његова фасцинација ратом, људским судбинама и зверствима траје дуго и да јој је покретач страх да се ужас може поновити. Шијан пак за себе каже да је редитељ комедија и да је уверен у то да иза 99 процената ратних, чак и антиратних филмова, стоји идеологија финансијера и да му зато тај жанр никада није био мио.