Летачи развијених чула

Крила слепог миша настала су од издужених предњих ногу и скраћених прстију, палчеви су постали канџе а четири кошчата прста на свакој шаци издужила су се. Управо то омогућава слепом мишу да у трен ока промени облик крила. Могу да се окрену за 180 степени у простору мањем од половине распона крила. А крила су најразличитијих облика и величина...

Кратка, широка крила им омогућавају да улове веома покретљив плен у густишу. Дуга и узана крила већих слепих мишева, као код летеће лисице, представљају велику помоћ на дугим летовима омогућавајући животињама да за само једну ноћ пређу и до четрдесет километара.

За прелажење толиких раздаљина важно је имати што мању тежину. Зато су кости крила слепих мишева повезане изузетно танком опном. Она је тако танка да се лако цепа. То је ткиво које брзо зараста ‒ обнавља се десет пута брже од људске коже. Иако површина мембране изгледа глатка, она је заправо прекривена хиљадама длачица које су скоро невидљиве голом оку. Али оне не служе да слепом мишу буде топлије. У корену сваке длаке се налазе мајушне рецепторске ћелије. Оне животињи пружају детаљну и тренутну мапу лета. Положај длака на површини крила омогућава тачно одређивање правца кретања ваздушних струја. Животиње онда могу да израчунају када да убрзају а када да успоре, и препознају турбуленцију која би их могла омести.

Изузетна грађа тела, веома лаке кости и танка длака која прекрива кожу крила омогућиле су слепим мишевима да владају небом. Ипак, тај јединствени систем за летење тражи изузетно много енергије па троше двапут више енергије у секунди него сисар сличне величине док трчи.

Неки покрећу крила четрнаест пута у секунди само да би остали у ваздуху.
То убрза рад срца на невероватних осам стотина откуцаја у минути. За само сат летења, потроше десет процената укупних залиха енергије. Да би обновили резерве, слепи мишеви морају да нађу најквалитетнију храну на најефикаснији начин. Мишићи којима покрећу крила помажу им при дисању. Док лете, сваки дах се поклапа са лепетом крила. Удишу док спуштају крила и издишу док их подижу. Кад издишу, не троше скоро нимало енергије. То прекидају само кад се приближе плену. Тада емитују веома учестале звуке како би добили много детаљнију слику своје жртве.

Ова техника за уштеду енергије је толико ефикасна да шишмиш може да остане у ваздуху довољно дуго да сваке ноћи поједе више стотина инсеката, што би одговарало једној трећини тежине његовог тела.

Вампирски слепи мишеви су једини сисари који се хране искључиво крвљу. Али то није могуће без неких посебних чула. Вампири могу да се хране на свињи чак тридесет минута и да притом попију 25 милилитара крви. Веома ефикасан антикоагулант у пљувачки обезбеђује да крв непрекидно тече. Постоји само један проблем ‒ кад се засите, слепи мишеви су превише тешки за летење. Међутим, њихови бубрези раде веома брзо и тако за само неколико минута обраде крв како би се одмах ослободили вишка течности. Тако олакшани, брзо могу да одлете.

Врло развијена чула омогућавају им да брзо обнове залихе енергије на изненађујуће начине.

Пошто се засите, морају што пре да се врате кући или ће брзо сагорети сву енергију коју су прикупили. Одувек је права загонетка како из ноћи у ноћ налазе пут до склоништа или како понекад током миграције пређу и по две хиљаде километара. Њихова специфична анатомија и физиологија омогућавају им да лете, лове и штеде енергију. Тако су успешни да чине двадесет процената свих сисара на свету.

Приредила Тања Чанић Млађеновић