Крокодили: хладнокрвне убице

Крокодили су становници планете више од двеста милиона година. Они су највећи гмизавци на свету, а попут осталих припадника те породице, користе своју околину за контролу телесне температуре. Морају да се загреју како би добро функционисали, а да би одржали оптималну температуру од скоро тридесет степени, њихово оклопљено тело упија енергију сунца. Велике крљушти се пружају дуж леђа и репа, повећавајући површину која се греје.

Крљушт је снабдевена густом мрежом капилара. Систем за грејање може бити изузетно ефикасан па прибегавају једноставним начинима расхлађивања ‒ отварају уста и улазе у воду. Користећи топлоту сунца за загревање тела уместо да стварају своју, као што то раде сисари, крокодили су смањили потребу за енергијом. То значи да могу да буду стрпљиви и чекају најбољу прилику за лов. А у лову користе најефикаснију методу: заседу. То је стратегија која захтева најмање енергије ‒ нема ухођења, нема јурњаве, само чекање. То можда изгледа једноставно, али физиологија која је потребна да би се поставила савршена заседа заиста је изузетна.

Тело крокодила једно је од сложенијих у животињском царству. Има додатну аорту која овом гмизавцу омогућава да контролише ток крви. Кад зарони, крв богата кисеоником одлази у мозак и виталне органе, али кад се крв сиромашна кисеоником враћа у срце, јединствени залистак се затвара спречавајући је да доспе до плућа. Док је крокодил под водом, његова плућа не добијају нов кисеоник.

Крокодил може дуго да остане под водом захваљујући способности да кисеоник усмери тамо где је најпотребнији. Али да би дах трајао још дуже, он има и специфичну крв која носи и ослобађа више кисеоника него код било које друге животиње. Уши и ноздрве крокодила под водом су затворене а очи штити додатни капак.

Иако још могу да препознају сенке и облике, за успешну заседу морају прецизно да лоцирају плен. Да би у томе успели, имају и једно чуло које не бисмо очекивали. У свакој рожнатој љусци налазе се мале црне тачке пуне нервних завршетака. Захваљујући њима, препознаје додир, притисак и најмање вибрације. На телу крокодила има и до девет хиљада таквих сензорних органа. Око четири хиљаде је концентрисано око вилица и зуба, због чега су уста гмизавца десет пута осетљивија на додир од наших врхова прстију.

Мноштво рецептора је груписано и дуж спољних прстију предњих ногу тако да у мирној води крокодил може да осети вибрације гнуа који пије на удаљености од двадесет метара. Срце и крв крокодилу омогућавају да остане скривен испод воде док његова кожа детектује оно што се дешава изнад ње. Комбинација необичне физиологије и активних чула помаже му да се постави у савршен положај за напад. Крокодили имају најјачи угриз међу животињама, са више од шездесет купастих зуба. Њихов притисак је већи од две хиљаде килограма. И никад не пуштају. Уз мишићаве ноге и канџе за држање, крокодили жртву одвлаче у воду да би је удавили. Грађа тела омогућила им је да постану успешни ловци.

Крокодили често губе зубе, али то није никакав проблем - брзо их замене. Током живота, израсте им и до три хиљаде нових зуба. У њихов стомак може да стане чак 25 килограма меса. Пуног стомака, враћају се на обалу како би нашли место за сунчање. Први задатак је да се тежак терет подели у мање комаде који се могу сварити, а за то крокодили имају необичну помоћ. Целог живота они једу каменчиће. Што се крокодил више загреје, разлагање хране је брже, али процес ипак може трајати неколико дана. Док им је храна у желуцу, прети опасност од прегревања. Срећом, тај део процеса варења не зависи од сунца ‒ крокодили имају најјачу желудачну киселину у животињском царству.

Пошто не морају да стварају телесну топлоту, залихе енергије троше толико штедљиво да између два храњења понекад прође и годину дана. 

Приредила Тања Чанић Млађеновић