Београдски победник 52. Фест-а биће додељен Желимиру Жилнику

Овогодишњи Београдски победник за изузетан допринос филмској уметности биће додељен Желимиру Жилнику, једном од најзначајнијих и најплоднијих редитеља наше кинематографије. Жилник спада у кључне фигуре и зачетнике српског и југословенског модернистичког филма, али његов опус увелико надилази тај период и протеже се до данашњих дана.

У својој безмало шест деценија дугој каријери Жилник је снимио око 60 филмова. Његови први професионални документарни филмови, „Журнал о омладини на селу, зими", „Пионири малени ми смо војска права " и „Незапослени људи", постижу велики успех на Београдском фестивалу кратког играног, анимираног и документарног филма.

Жилников први играни филм „Рани радови" (1969), гротеска о групи младих протагониста који шире своја бескомпромисна марксистичка уверења по руралним пределима Војводине, добија Златног медведа на Берлиналу. Жилнику је тада 27 година.

Након проблема са цензуром и опструкцијама, почетком седамдесетих Жилник одлази у емиграцију у Немачку. Снима седам кратких филмова, као и дугометражни играни филм „Рај" (1976). Ти филмови су међу првима третирали тему гастарбајтера у Немачкој.

Крајем седамдесетих се враћа у СФРЈ, а директор СНП-а Милош Хаџић укључује га у позоришни рад. У том периоду сарађује са браћом Вранешевић из "Лабораторије звука", а крајњи резултат је "Гастарбајтер опера" која је премијеру доживела 1977. године.

Почиње да режира филмове и доку-драме за ТВ Београд и ТВ Нови Сад. Неке од њих награђиване су на телевизијским фестивалима у земљи и иностранству.

Осамдесетих година, филмовима као што су „Друга генерација" или „Како се калио челик" тематизује наговештај политичких и социјалних промена у тадашњој Југославији. Велики пажњу јавности изазвао је касније и филм „Тито по други пут међу Србима" (1994).

Током осамдесетих, као и деведесетих у независним продукцијама, настају и Жилникови играни филмови који су добијали најзначајније награде домаћих фестивала, а филм „Марбле Аш" добија специјалну награду на Берлиналу 1995.

Проблеми у земљама централне и источне Европе, а нарочито проблеми избеглиштва и миграција на граници са Европском унијом, Жилнику су инспирација за тематски циклус у којем снима филмове „Кенеди се враћа кући" (2003), „Где је Кенеди био две године" (2005), „Европа преко плота" (2005), „Дестинација Сербистан" (2015), и „Најлепша земља на свету" (2018).

Жилник је рођен у Нишу у логору 1942. године, родитељи су му били илегалци, који су склопили један од првих партизанских бракова, а детињство је провео у Земуну код бабе и деде. Касније је прешао код тетке у Нови Сад.

У његовим филмовима играла су препознатљива имена српског глумишта, али су се, захваљујући њему, неки и прославили у филмској индустрији. Покретне слике из Жилникове "радионице" приказиване су на скоро свим меридијанима, а бројни радови уврштени су у колекције иностраних арт галерија и музеја савремене уметности.

Добитник је награда за животно дело Филмског фестивала Херцег Нови и Фестивала ауторског филма, припала му је и награда Централноевропске иницијативе на 30. Филмском фестивалу у Трсту. Његова дела се у различитим ретроспективама данас приказују у читавом свету, наводи се у образложењу награде.