Први забрањени филм Титове Југославије

Година је 1945. Друг Тито и таваришч Стаљин најбољи су другови. Црвена армија је мало пре тога ослободила Београд од Немаца, донела комунистичку револуцију и нову државу. Друг Стаљин је наредио да се о заједничким борбама Совјета и партизана у Југославији сними филм. Ангажовани су најбољи совјетски редитељи, директори фотографије. Наслов је био У планинама Југославије.

„Тај филм је сигурно играо пресудну улогу у тренутку када је сниман зато што је тиме учвршћивано југословенско-совјетско пријатељство, постоји и прича чак да су на том снимању радили немачки ратни заробљеници“, каже Мила Турајлић, која се први пут са овим филмом сусрела током истраживања за свој документарац Синема комунисто.

Управник Архива Југословенске кинотеке Александар Ердељановић каже да је У планинама Југославије био за њега занимљив поглед на рат и револуцију виђен очима Совјета.

Премијера филма је била у Москви 1946. године, а у Београду је први пут приказан 21. априла 1947. О томе како је филм прихваћен у Југославији Милован Ђилас пише у књизи Власт и побуна.

„Водећи другови су махом филм прихватали прагматички: најзад наша борба на филму – боље и то него ништа. Филм није успео код публике, а ни наше критичаре није одушевио, упркос њиховом искреном идеолошком и политичком поистовећивању са Совјетима“, пише Ђилас.

Филм је режирао Абрам Ром, а за фотографију био је задужен чувени Едуард Тисе. Прича почиње у планинама Југославије 1941. године, где сељак Славко Бабић подиже Народноослободилачку борбу против окупатора, пошто немачка војска уђе у Стаљинград.

„Мислим да је то проблематична судбина свих тих филмова који су прављени из политичких разлога, јер ви када гледате У планинама Југославије, иако је редитељ велики совјетски уметник, ми не причамо о великом филму“, наводи Мила Турајлић.

Ердељановић додаје да је на естетском плану филм био изузетно лош.

„Једноставно, то је био један хронолошки низ догађаја без икаквог система, без икакве стварне везе која је требало да покаже цео рат – од почетка, од одлуке о дизању устанка 22. јуна, па до ослобођења Београда“, каже Ердељановић.

Пљунути Тито

Тита у филму игра совјетски глумац Иван Берсењев, који је чак проводио време са маршалом, проучавајући његово понашање. Наводно је идеја за филм била Стаљинова, и то зато што је био запањен колико су Берсењев и Броз личили.

Улога Тита, пише Ђилас, испала је „бедна, илустративна и неиницијативна“.

„У филму се могу видети много веће фотографије Стаљина него Тита, пароле посвећене Совјетском Савезу и пре свега улози Црвене армије у ослобођењу Југославије, која је неспорна, али сигурно није тако велика као што је била у другим источним земљама“, наводи Ердељановић.

Редитељ је инсистирао на физичкој сличности глумаца и стварних ликова. Осим Тита, појављују се и ликови Анте Павелића, фелдмаршала Ромела, али и Драже Михаиловића – први пут на филму.

„Направљена је врло добра подела. Иако су заправо ти глумци имали крајње епизодне улоге, целокупног главног штаба, пре свега људи који су подигли устанак у Југославији, ви ту лако препознате Кардеља, Ранковића, Милутиновића, Ђиласа, Жујовића“, каже Ердељановић.

Филм је сниман на врло препознатљивим локацијама широм Југославије, попут Београда, Мостара, Дубровника. Снимање је трајало необично дуго, више од шест месеци, а дешавало се да за један дан буде снимљен само један кадар. Посебну динамику у филму уносе и документарни, аутентични материјали.

„Ја сам, захваљујући историчару филма Даниелу Рафаелићу, имала прилику да видим оригинални сценарио за тај филм у тренутку док се тај пројекат још звао Олуја на Балкану. Он је писан двојезично, на руском и на српскохрватском паралелно и веома је занимљиво што сценарио почиње реченицом: Гаси се светло у биоскопској сали“, каже Мила Турајлић.

На почетку је договор био да филм раде заједнички Москва и Београд, али је врло брзо постало јасно да Стаљин жели да у својим рукама држи и траку и пројектор.

„Филм је започет као нека врста копродукције, а онда се током времена уоквирило да је то, заправо, само продукција водеће совјетске куће 'Мосфилм', а да су наши дали техничке услове, глумце, локације“, наводи Александар Ердељановић.

„Нисмо успели ни да се наслов филма – У планинама Југославије измени у садржајнији, историјски одређенији: совјетски уметничко-политички бункер би одшкринуо капке једино на наше фолклорне примедбе. Банална, фразерска и пиротехничка сељачка бунтарија“, пише још Милован Ђилас.

Зид ћутања

Годину дана после премијере у Београду, долази до сукоба Тита и Стаљина и резолуције Информбироа. Броз поручује друговима да Совјети желе да преотму славу народа Југославије у њиховој херојској борби.

„Истина је да је то у најмању руку нелојално и необјективно понашање према нашој партији и нашој земљи. То је резултат страшне заблуде. Тада се све то разбуктално до чудовишних размера да би се на тај начин уништио углед наше партије и њеног руководства“, рекао је Броз 1948. у једном од обраћања.

У новим околностима, филм У планинама Југославије нестаје из биоскопа и о њему више нико не говори.

„Филм се није допао политичкој врхушци, а пре свега Јосипу Брозу Титу, зато што је исувише наглашавао улогу Совјетског Савеза и Стаљина, а Тито је већ у то време врло брижљиво градио свој култ личности. Ту није било места за двојицу“, каже Ердељановић.

Ипак, овај филм је био велика школа за филмаџије Југославије, која није имала развијену кинематографију. Тада су се први пут на филму појавили Оливера Марковић и Миша Мирковић.

У Архиву РТС-а налазимо и снимак Мише Мирковића који говори о својој улози у филму. Тада је био дечак и, каже, играо је себе.

„Један од организатора ме је довео пред Рома у мојој униформи, правој, коју сам имао кад сам се демобилисао. Рекли су ми да ће ме звати кад буде снимање. Међутим, ја сам побегао, али нађу ме и морао сам да идем на снимање“, рекао је Мирковић у емисији Деца филма 2002. године.

Први прави партизански филм

Вјекослав Афрић, који ће У планинама Југославије играти и партизана Иву и четника Дражу, али и бити потписан као асистент режије, касније ће режирати први прави југословенски партизански филм – Славицу.

„Славица је била мање идеолошки обојена и била много искреније направљена. Без обзира на све условности тога времена, Славица се данас чини много свежијим филмом него У планинама Југославије“, каже Ердељановић.

Мила Турајлић сматра да је Славица била мање бомбастичан филм, јер је прича интимнија и гради се око једне девојке.

„У планинама Југославије је, рекла бих, епизодни филм – филм у којем су послагали оно што су за њих најважније епизоде целе Народноослободилачке борбе“, додаје Турајлићева.

Затворена врата совјетској продукцији, значила су продор Холивуда у југословенске биоскопе, а разлаз Стаљина и Броза значио је прекретницу за југословенски филм.

У планинама Југославије је вероватно први филм у коме се чује парола „смрт фашизму, слобода народу", али то је и први и последњи пут да Титови партизани говоре руским језиком.