Шта је било после Монтевидеа?

Момчило Мома Ђокић, рођен у Куршумлији давне 1911, у Уругвају је, са 19 година, био наш најмлађи репрезентативац. Његов син, који живи у Суботици,  радо се присећа прича које је слушао као дете.

„И када је требало те ноћи да пређу Екватор – они питају: 'Шта је то Екватор?', а мој отац, пошто је био шаљивџија каже: 'Па, то је једна тараба преко океана, видећете'. Рекао ми је да су целу ноћ престајали на палуби да чекају када ће брод да наиђе на ту тарабу“, каже Мирослав Ђокић, син Момчила Ђокића.

Последњу утакмицу Мома Главоња, а у серији Мома Гусар, одиграо је за репрезентацију 1936. године. Памте га и они којима је био фудбалски тренер у Кладову у време изградње хидроелектране.

„Ми смо му се дивили јер сви смо ми били млади и нисмо познавали тај фудбал из тог периода, осим да је он заиста био репрезентативац Југославије“, каже Jован Mаљоковић из Kладова.

О Драгославу Михајловићу Вампиру, играчу БСК-а рођеном у Алексинцу 1906. године мало се зна. Потиче из учитељске породице која се одселила за Београд када је Драгославу било шест година.

Историчар из Алексинца Зоран Стевановић каже да је много сада изазовније доћи до података о том човеку који су изузетно штури и о његовој породици јер је рано престао да игра фудбал.

„Потом, после Другог светског рата се одселио у Аустралију, где је тренирао наше исељенике и тамо је живео до 1978. године. И тек је сада изазов јер је постао сада познат широкој јавности“, наводи Стевановић.

Мирослав Ђокић каже да су били славни, популарни невероватно, али да су били беда и сиротиња.

„Кажу, када су се вратили из Уругваја, нико није имао ни два динара у џепу да плати трамвај него су их навијачи однели на леђима кући“, кађе Ђокић.

Поједини детаљи боравка наших фудбалера у Монтевидеу остаће заувек тајна, јер су од смрти последњег играча прошле 23 године.