„Председник“ рефлектује детаље многих режима

Живот Мохсена Макмалбафа лако би могао да се преточи у филмски сценарио. Као борац против диктатуре, већ са 17 година бива осуђен на петогодишњу затворску казну, а онда филм постаје његово главно оружје.

Упркос претњама и цензури, снима филмове о религији, љубави, односу појединца и политичког система. Остварења Бициклиста, Тишина и Кандахар доносе му светску популарност и награде.

Пре 10 година, због жеље да мења свет, са породицом одлази из Техерана. Данас живи у Лондону. 

„Рођен сам на овој планети, у једном његовом делу који се зове Иран. Ако ту не могу да стварам, одселићу се. Не могу да заборавим прошлост и да, у срцу ми је понекада тешко, али не дозвољавам да то буде препрека. Патио сам много у животу, али нисам био жртва и то не желим да будем", нагласио је прослављени редитељ и сценариста и изјави за РТС. 

На конференцији за новинаре у Центру „Сава“ Макмалбаф је открио да је на сценарију за филм Председник радио осам година, са супругом Марзије Мешкини, али да је о теми размишљао целог живота, преноси Танјуг.

„Од ране младости сам био опозиционар, ухапшен сам и пет година робијао као политички затвореник. Диктатура и демократија, револуција, слобода, правда – то су моје сталне теме“, рекао је редитељ.

Коментаришући инспирацију за главни лик, поменуо је Иран, Ирак, Либију, Грузију, Узбекистан..., додајући да лик у филму рефлектује поједине детаље из многих режима.

Међутим, како је нагласио, за сценарио су га инспирисале и многе револуције и понашање такозваних обичних грађана.

О филму који се допао београдској публици аутор каже: „То је прича о диктатору, револуцији, сновима о демократији, идеји о ненасилном мењању света, али и људима. Нисам желео да снимим клише - председник је лош, а људи су добри. Живот није такав.“

„Ипак, ово није само прича о диктатору већ и о систему насиља и ненасиља, о народу и различитим понашањима, како у диктаторском режиму тако и током револуције“, објаснио је ирански редитељ.

Како је напоменуо, било је много револуција, а после њих су се опет уздизали нови диктатори.

„То значи да нисмо довољно научили из тих друштвених експеримената. Имамо различите покрете за промену, а када победе, долази до истих, па и горих проблема. У Ирану после револуције нисмо добили демократију, а изгубили смо секуларизам и либерализам“, указао је Макмалбаф.

Увек када имате диктатуру, истиче редитељ, то није само проблем диктатора, већ многих људи који доприносе таквом режиму, као и оних који га ћутке прихватају.

„Људи углавном подржавају режим, док се не накупе љутња и бес. Онда га свргну, али не знају тачно шта желе, па убрзо траже нову особу коју ће да идеализују. Зато мој филм има улогу да позове публику на размишљање“, нагласио је редитељ.

Макмалбаф је приметио да диктатори не воле уметнике из љубоморе и из страха, јер уметност баца право светло и разоткрива тамне стране. Лидери желе да их уметници прикажу као добре, а уметници знају доста о друштву и нуде слику као у огледалу, говоре истину, позивају људе да се промене, што моћницима не одговара, додаје синеаста.

Неуморни аутор и велики борац за људска права, који је објавио 27 књига и снимио 20 играних филмова и четири документарца, захвалио је на позиву на Фест.

„Речено ми је да ваш сјајни фестивал има публику од 100.000 људи, што је за град величине Београда изузетна посета. Изненађен сам и мислим да је то дивно. То значи да је филм овде жив и да се воли“, закључио је Макмалбаф.

После Феста, ирански редитељ путује у Хонгконг на фестивал где ће представити филм Лепота. Реч је о омнибусу који се састоји од четири филма, а један од редитеља је Макмалбаф.