Награде Милени Дравић и Сокурову на 43. ФЕСТ-у

Детаље програма 43. издања ФЕСТ-а откриће у понедељак нови уметнички директор фестивала Југослав Пантелић и нови селектор Младен Ђорђевић на конференцији за новинаре у Скупштини Београда, на којој ће говорити и секретар за културу и председник Одбора ФЕСТ-а Владан Вукосављевић и директор Центра београдских фестивала Милан Лазовић.

Већ је познато да ће фестивал отворити филм Бертрана Бонела Сен Лоран. Главне улоге играју Гаспар Улије, Жереми Реније, Луи Гарел, Леа Сејду и Хелмут Бергер.

Бонело се често карактерише као припадник такозваног Новог француског екстремизма, који чине трансгресивни филмови и редитељи попут Франсоа Озона и Гаспара Ное.

Бонелови претходни филмови попут дела Pornographer, Tiresia, House of Tolerance, баве се контроверзним темама попут порнографије, трансродности и живота у борделу.

Упркос томе, овај редитељ је миљеник критике и фестивала, а поготово Кана где је редован гост и носилац награде Фипресци, као и три номинације за Златну палму.

Његова верзија Сен Лоранове приче је све само не класична биографија.

Филм је раскошно уметничко дело, на моменте надреално и хипнотишуће. Фотографија и музика се издвајају као најјачи елементи, заједно са фантастичним глумачким остварењима.

У насловној улози бриљира модел и глумац Гаспар Улије, нашој публици најпознатији по улози у филму Веридба је дуго трајала, за коју је добио награду Цезар. Бержеа тумачи Жереми Реније.

Признање Милени Дравић 

У новом здању Југословенске кинотеке на ФЕСТ-у биће приказан филмски омаж Милени Дравић, која је од филма, преко позоришта и телевизије у више од 50 година дугој каријери постала једна од највољенијих домаћих глумица.

Њена каријера почела је 1959. улогом у филму Врата остају отворена, након чега су се низале улоге, па је одлучила да упише глуму.

Први велики успех доживела је 1962. када је освојила Златну арену у Пули за Прекобројну. О партизанском филму је немогуће говорити без помињања Милене Дравић и њених сјајних улога у филмовима Козара, Сутјеска, Битка на Неретви.

Играла је и у филмовима другачијих аутора, у црном таласу, у неколко филмова Пурише Ђорђевића Крос контри, Јутро (награда Златна Ружа у Венецији), Бициклисти (Златна арена у Пули), у култним остварењима Душана Макавејева Мистерије организма и Човек није тица (фотографија са снимања тог филма била је инспирација за кампању овогодишњег ФЕСТ-а).

Почетком седамдесетих започиње везу са Драганом Николићем и они постају најпопуларнији пар у Југославији захваљујући шоу-програму Образ уз образ који су заједно водили.

Ипак, више успеха у филмовима је имала са својим филмским партнером Љубишом Самарџићем, а њихови најпопуларнији филмови су Љубавни живот Будимира Трајковића и Рад на одређено време (са више наставака).

Милена Дравић је у том периоду низала улоге које су јој доносиле похвале критике и симпатије публике - учитељица у серији за децу Приче из Непричаве, улога у филму Посебан третман, за коју је добила награду у Кану.

Током деведесетих углавном смо могли да је видимо на телевизији, у серијама Метла без дршке и Полицајац са Петловог брда, а велики повратак на филмску сцену означила је улога у Зони Замфировој где је поново играла са својим супругом.

Последњих година тек се понекад појави на платну или малим екранима - у филмовима Аги и Ема и Љубав и други злочини, као и у серијама Позориште у кући и Синђелићи.

Београдски Победник за Сокурова

Током овог издања ФЕСТ-а биће приказана и ретроспектива дела једног од најважнијих редитеља данашњице Александра Сокурова, такође у новој згради Кинотеке.

Златни лав у Венецији 2011. био је круна стваралаштва овог истакнутог редитеља. Његов пут до признања био је дуг и напоран, често оспораван од стране филмске критике и власти, али упркос претњама, забранама и неразумевању, Сокуров је остао доследан себи и својој визији.

У више од три деценије дугој каријери бавио се великим темама - историјом, структурама моћи и људском душом на њему својствен начин. Документовао је животе историјских личности Хитлера и Лењина, Солжењицина, Горбачова, Шостаковича и Тарковског.

Адаптирао је књижевна дела Чехова, Достојевског и Шоа, али се бавио и случајевима обичних људи, апстрактним емоцијама и међуљудским односима. Његови филмови су јединствено естетско искуство, често без јасног наратива, филмска поезија потпуно јасна само њему, а другима остављена на тумачење.

Иако је одавно привукао пажњу критичара и љубитеља ауторског филма, прави пробој на светско тржиште је доживео тек 1997. захваљујући филму Мати и син.

То је био први у низу својеврсне трилогије о међуљудским односима и емоцијама. Отац и син наставља ову студију, а најављени Два брата и сестра требало би да је заврши.

Бавио се и ратом у три филма у којима се трудио да прикаже свакодневни живот и унутрашњи свет војника, без глорификовања рата и војних подухвата.