Застрашујуће је било играти Сен Лорана

Глумац Гаспар Улије у остварењу Бертрана Бонела игра главну улогу – лик легендарног креатора. Са Улијеом и редитељем остварења Сен Лоран које ће отворити овогодишњи ФЕСТ, Бертраном Бонелом, разговарала је Сандра Перовић.

Како је чињеница што је Ив Сен Лоран тако историјско, јавно и велико име утицала на вас док сте припремали улогу?

- Наравно, због тога сте под притиском, спутани сте. Знате како многи имају своје виђење тог лика, светски познате јавне личности. Био је то велики изазов, било је застрашујуће, али и корак даље у мом личном развоју. Први пут приказујем тако јавни лик.

Ив Сен Лоран није само једно од најпрепознатљивијих имена на свету, већ је и врло комплексан лик. С каквим сте се изазовима суочавали на снимању?

- Као што рекосте, та комплексност и разноврсност лика богатог парадоксима и контрастима и све његове нијансе - за мене је важно било наћи јединство у свему томе, ентитет. Знате да никад не снимамо хронолошки. Било ми је важно да останем концентрисан и покушам да нађем нешто што би „палило“ у целом филму као ентитет.

Јесте ли били под притиском током снимања?

- Јесам. Знао сам да ће се од ове улоге много очекивати. Било је то једно искуство кад покушаш да изађеш из својих граница, кад покушаш да направиш нешто веће. Хоћу да кажем, веровао сам у сценарио, знао сам да је феноменалан, али истовремено и то може бити притисак јер сам приметио да је сценарио на тако високом нивоу, да сам се питао хоћу ли моћи с тим да се носим и да понудим нешто више режисеру на снимању, више него што постоји у сценарију. За мене је у суштини то и посао глумца током снимања.

Како сте изнели експлицитније сцене у филму?

- На крају није било толико тешко. Први пут сам био потпуно го. Али, као што рекох, то је једно од искустава кад превазилазиш себе и откриваш своје границе са сваким новим догађајем. Нисам осећао стид, јер је све било у оквиру лика, а тело је, напокон, за глумца фантастична алатка. Моје тело је било једнако важно као мој глас или друге алатке којима сам отелотворио лик. Исто је и с пољупцем. Геј пољубац је у оквиру прецизне ситуације у измишљеном делу, нема везе с мојом личном реалношћу, па ми није било непријатно.

Поносите ли се овим филмом и шта би Ив Сен Лоран рекао о вашој изведби?

- Питам се. Поносим се што смо успели да то истерамо до краја, што смо га снимили, јер прво је било врло тешко финансирати филм због та два биографска филма о истом лику. Продукција је имала много успона и падова. Снимање је одлагано много, много пута. Сећам се, неколико недеља пре снимања био сам у страху, питао сам се да ли ћу успети да испуним Бертранова очекивања и захтеве. И зато сам пресрећан што смо успели, то што смо овде је највећа награда. То значи да смо урадили добар посао или не бисмо били овде.

Редитељ Бертран Бонело открива како је дошао на идеју за овај пројекат.

– Идеја је, у ствари, потекла од пара продуцената који су ми се обратили. Неколико година су хтели да направе филм о Иву Сен Лорану. Тражили су режисера, а управо су гледали мој претходни филм, House of Tolerance. Мислим да су нашли неку могућу везу између две приче. Понудили су ми да размислим о томе. Сјајно је што није било књига, није било сценарија, био сам слободан. Могао сам да направим врло личан филм, имао сам слободу да радим шта желим. Дозволили су ми ту слободу.

Јесте ли гледали документарац посвећен Лорану пре него што сте почели снимање?

- Да, гледао сам три или четири. Ти документарци су снимани између 1988. и 2004. године. Много су старији. Било је занимљиво видети како је кућа YSL функционисала, видео се однос међу људима. Било је занимљиво гледати их, неколико њих су врло добри.

Гаспар Улије је савршен избор за Ив Сен Лорана. Како сте га изабрали?

- Први разлог је очигледан, због физичке сличности. За мене то није било довољно, просто рећи: 'Изабраћу тебе јер личиш на њега.' Састао сам се са још петнаестак-двадесет других глумаца. За то време сам правио и скриниг-тестове и радио на томе. Углавном сам хтео да видим да ли можемо да сарађујемо, да заједно то направимо. После три месеца тих сесија, Гаспар је био још очигледнији избор.

Попричајмо о скицама и манекенима у филму. Јесте ли имали подршку из фирме „Ив Сен Лоран"?

- Не. Не, као што рекосте, било је два филма. Један који је фондација YSL много помогла, и други који нису помогли уопште. Морали смо све да урадимо сами.

Како сте нашли све те моделе и скице, јесте ли их реконструисали?

- Да, све смо сами морали урадити. Нашли смо неке скице - најтеже је било наћи кројеве, углавном су нестали. Морали смо ићи у Италију, на југ Француске, у Шпанију само да бисмо направили хаљине. Три, четири месеца смо радили да направимо две колекције које смо приказали на филму.

Како сте истраживали за пројекат? Јесте ли се консултовали с Пјером Бержеом или не?

– Не. Мој однос с Пјером Бержеом током снимања филма био је врло компликован. Прочитао сам неке књиге о Иву и о том времену, па сам онда имао довољно информација да снимим свој филм. После тога мораш бацити све књиге, иначе правиш прави биографски филм с низом чињеница. Више ме је занимало да снимим филм, а не биографију. Добро је имати поуздане информације, јер тек тада можеш заобићи чињенице и знати зашто си то урадио.

Шта мислите, шта би Ив Сен Лоран рекао за овај филм?

- Не знам.

Мислим да би био врло задовољан.

- Стварно?

Да. Посебно Гаспаром.

- Срео сам Ивову пријатељицу која ми је исто рекла. Катрин Денев. Гледала га је и рекла ми да би му се много допао.

Зашто сте скакали кроз време током филма?

- Заправо, филм покрива период од 1967. до 1976. На крају, кад Хелмут Бергер стигне у филм, скаче из 1989. у 1976. годину. Зашто? У једном тренутку, време на неки начин експлодира. Мислим да је то било неопходно јер филм хвата замах при крају. Али на почетку време равно тече.

У француском филму је занимљиво што смо пре неколико година имали три филма посвећена Коко Шанел. Ове године имамо два филма посвећена Ив Сен Лорану. Чему то дуплирање, све у исто време?

- Нико никог не копира, само... Немци имају добар израз. Цајтгајст. Нема превода. Сви имају исту идеју у исто време.