„Срећни људи“ у несрећно време

Приче које се могу видети у серији Срећни људи одсликавале су оно што се тада догађало у Србији: немаштина, санкције, пораст криминала, велика незапосленост, шверц као једини начин да се преживи. То све заједно у најгледанијем термину на телевизији.

Власт је имала много разлога да не буде задовољна, а у једном тренутку је почело да се говори да ће емитовање бити прекинуто. Синиша Павић је, међутим, имао правог човека на правом месту – Бату Живоjиновића.

„Мени је Бата Живојиновић тада преносио шта се прича. Мене је наравно интересовало не само у гледалишту како иде серија већ и тамо где се одлучује шта ће се снимати, јер довољно је било да неко каже 'не' и да се скине серија“, прича Синиша Павић.

„Бата ми је рекао да му је Милошевић, када је долазио у Скупштину, рекао: 'Аранђеле, ићи ће то дуго, не брини.' Касније сам прочитао код Славољуба Ђукића у књизи која пише о брачном пару Милошевић да су они то радо гледали“, каже Павић.

Кроз Срећне људе грађани Србије су недељом увече заправо гледали праве дневнике тог времена и њима су се смејали.

Синиша Павић, међутим, није из живота на екран пренео све нове ликове који су се појавили у деведесетим годинама, већ и неке који ће настати кроз неколико година. Када је за Душана Голумбовског Павић написао лик Озрена Солдатовића, реч тајкун у српском језику није постојала.

Душан Голумбовски игра тајкуна који деведесетих година није постојао, али је тај лик после 2000. године оживео.

„Морам рећи да је Синиша Павић измислио Озрена Солдатовића када ни 'т' од тајкуна није постојало. Захваљујући том тексту и слободи коју су нам дали редитељи, тај човек је постао појам. А пошто наш 'небески народ' јако воли новац и моћ без обзира на то одакле то долази, он је постао један од омиљених ликова серије“, наводи Душан Голумбовски.

Сам Голумбовски, кога су због улоге Озрена и волели али су га се и плашили, велики успех Срећних људи и после толико година објашњава Павићевим одличним познавањем српског менталитета.

„Оно што је Синиша урадио са својом серијом то је оно исто што је и Нушић некада урадио поигравајући се са нашим менталитетима. То је радио и Синиша, тако да је и сада, после толико година откако је серија почела да се ради, још увек актуелна, јер се ментални склоп код нас не мења олако“, каже Голумбовски.

Тајна гледаности

Серија Срећни људи је премијерно приказана 1993. године, прва реприза је била тек десет година касније – 2003. и од тада су учестале. Међутим, како то да је свака од тих реприза гледана – како то да упркос томе што већину дијалога знамо напамет и даље гледамо Срећне људе? У чему тајна?

На занимљив начин ТВ критичар и уредник листа Данас објашњава због чега су Срећни људи и после седме репризе толико гледани.

„Мислим да те репризе делују и седативно на аудиторијум, пошто он на неки начин и очекује шта ће видети. Приметио сам да се та серија некад гледа и без тона, једноставно телевизор је укључен и то тако траје, али то показује неку врсту одсуства конкуренције у смислу да се праве серије које би имале тај потенцијал“, објашњава Зоран Пановић.

„Наши људи воле наше људе, али на телевизији“ – велику популарност серије тако објашњава Зоран Ранкић, глумац који у серији тумачи лик Попаре.

Бахати директор, женскарош, галамџија – фото-робот негативца. Али, Зоран Ранкић је успео да од лошег јела, Попаре, направи деликатес.

Сам Ранкић сматра да је Попара апсолутно недужан човек.

„Попара више лаже, измишља, фантазира, прави се важан. Али не на онај груб и примитиван начин каквих има ликова у серији. Он има нешто, по мени, просто да ти га буде жао. Он је у облацима, он изводи представу за себе“, верује Ранкић.

Ранкић је, кажу, био најбољи Калабић, волео би, каже, због физичке сличности да игра Радована Караџића. А да ли је имао неке политичке узоре кад је осмишљавао лик Попаре?

„Па јесте мени неко споменуо Шешеља у припремама, међутим, заиста никад нисам имао асоцијацију ни у подсвести са њим. Ја сам се неколико пута запрепастио гледајући на снимању кадрове. Ја сам имао толико сличности са неким другим човеком, са Радованом Караџићем... препоручујем се“, истиче Ранкић.

Двоструке улоге срећних људи

Радован Караџић је, скривајући се у Београду, перфектно играо улогу доктора Дабића. И Павићеви срећни људи су натерани да играју двоструке улоге. Натерало их је злосрећно време, па поштени пензионери постају дилери дроге, а обични џепароши италијански грофови.

Сценариста Синиша Павић каже да су се током снимања поткрале и неке ствари које нису биле одмах видљиве.

„На пример, та појава параноје и страха од непријатеља, то је рецимо тај Озрен, који на крају нема реалну представу шта се око њега дешава, и обични један надувани Шћекић, који лупета нешто, и онај лажни гроф италијански. То су неке антиципације догађаја који су уследили врло брзо“, каже Павић.

„Рецимо, појава Попаре, то је лик који је мени изузетно драг зато што је то лик свог (тог) времена. Он је донео бахатост, лоповлук, лажну појаву у јавности. Ви ако пратите те ликове у серији видите да ту сви лажу“, додаје Павић.

Од свих тих лажи на крају је испало да су Срећни људи серија која најистинитије говори о времену од 1993. до 1996. године. Скоро да је зрела за документарни програм.

Како су Срећни људи од серијско-забавног кренули ка документарном програму, објашњава Зоран Пановић.

„После свих ових реприза она има једну врсту документаризма. Можете да је гледате као документарни програм. Али опет, с друге стране, не треба правити од ње нешто што је немогуће. Она је временом доживела ту врсту и патње и занимљивости, иако она у старту сигурно није имала те амбиције да постави нешто сасвим невиђено“, сматра Пановић.

Напослетку, толико пута су виђени, а сваки пут су толико гледани. Испоставило се да су мане те серије, то време у којој је снимана и о којем говори, заправо њена вредност.