Велики повратак спелте на српске трпезе

Када су је пре две године посејали на 80 ари, ни најстарији у селу нису знали шта је. Слично пшеници по бокорењу и листу, а другачије по висини и зрну. Ове године под спелтом Радовановићи имају три хектара.

Никола Радовановић истиче да има разлика између две житарице – нису исте висине, а и влат је другачија.

„Спелта роди дупло мање него жито, јер нема прскања, нема хербицида, бацили смо само стајско ђубриво и чекамо јун-јул, да се врше“, каже Никола.

Прошлог лета комбајн је могао на пшенична поља, тек кад су са спелтом завршили. Од тоне и 700 килограма остало је тек неколико џакова. Коначно су могли да упале интегрални млин, који је годинама стајао у домаћинству.

„Ја сам га купио на једној лицитацији на аеродрому у Београду и дотерао га кући. Моји су почели да вичу за шта служи, а ја њима кажем: каква је то кућа која нема млин“, прича Љуба Радовановић.

Улагање се исплатило, млин ради скоро сваког дана. Црвенкасто брашно орашастог, слатког укуса двоструко је скупље од пшеничног.

„Кад неком дам да проба кило-два брашна, обично четврти-пети дан дође и узме 10 килограма. Долазе, месе, нуде. Кад год направе неку питу, кифлице, пројицу, комшинице донесу на пробу, јер је лепо, слатко, занимљиво“, каже Радовановић.

Спелта им је, кажу Радовановићи, променила пољопривредне планове, али и домаћи јеловник.

„Стављам је у све колаче осим у торте, у кифлице, погаче, пројаре, а исто се меси“, открива Милица Радовановић.

Почели су из радозналости, а сада планирају да на прадедовском имању домаћинство развијају од онога од чега су им и преци кренули, уз старе сорте и стајско ђубриво.