Суфлер, „врховни поглавар глумачког племена“

Оливера је занимање хидролога заменила суфлерским послом. Већ две деценије је иза сцене, а ради у чак четири позоришта.

„То је занимљив посао, леп, радно време некада цео дан, а некада само на пробама. Може да се преживи, радимо и по другим позориштима као и глумци који нису само у једној кући него иду и по другим позориштима и снимају рекламе, тако и ми суфлери“, објаснила је Оливера Милосављевић, суфлер Београдског драмског позоришта.

Школе за суфлере нема, па зато пракса уз добру меморију чини квалитетног шаптача. Кажу да суфлерски посао није лак јер, осим што знају хиљаде страница, они који се баве овим послом морају да препозању и тренутак када једна реч спасава целу представу.

„Одлика доброг суфлера је да научи своје глумце, како они дишу и шта говоре, да зна када треба шта да каже и довољан је само поглед глумца или глумице да би се знало када треба нешто да се каже“, прича Јована Поповић, суфлер Атељеа 212, и наглашава да је најбитније да глумци имају поверење у суфлера.

Помоћ пријатеља на сцени затреба и у класичним, као и у модерним комадима. Речи нестану, а сећање понекад издаје и старије и млађе глумце.

Према речима глумца Атељеа 212, Дејана Дедића, суфлер је за њега и његове колеге као „врховни поглавар племена“.

„Ако се деси да сам застао, ја знам да они слушају и да ће нам помоћи, ако баш виде да не могу да се сетим текста. Али колеге имају разних варијанти, јер неко баш приђе, па се намакне суфлеру, погледа, тражи или отворено да неки знак“, открива млади уметник.

Углавном раде зато што воле, а не зато што од тога лепо зарађују. Упркос појединим недостацима, суфлери посао не би мењали. Најлепше су им глумачке анегдоте и лапсуси о којима нису желели наглас да говоре. Кажу о њима се само шапуће.