Глас из Израела – Ахмад Ел Шара мора да умре

Израелски министар за дијаспору Амичак Шикли описао је сиријског председника Ахмеда ел Шару као "опасног терористу", којем прекид ватре служи само како би ојачао довољно да нападне Израел.

"Ако неко изгледа као Хамас и понаша се као Хамас, онда је то највероватније Хамас. Мир који данас можемо јефтино обезбедити, могао би нас у будућности много коштати", рекао је израелски министар, позивајући на ликвидацију лидера побуњеника, који је крајем прошле године збацио режим Башара ел Асада.

Варварски масовни убица

Навео је и да је Ел Шара "варварски масовни убица", поредећи га са Јахјом Синваром, лидером Хамаса и човеком који је осмислио напад на Израел октобра 2023. године.

Синвара су, у Појасу Газе, прошлог октобра убили израелски војници. После њега, команду над Хамасом је преузео његов брат Мохамед, који је убијен у израелском ваздушном нападу средином маја. После његове смрти, команду над Хамасом преузео је Из ел Дин ел Хадад.

Израелски политичари, који су топло поздравили пад Асадовог режима, прилично су скептични према наглој трансформацији Ахмада ел Шаре, који је по доласку у Дамаск, одбацио традиционалну одећу и обукао западњачко одело надајући се да ће испословати добре односе са Западом.

Власти у Јерусалиму, пре свега обавештајне службе Шин Бет и Мосад, сматрају да се његова идеологија, суштински, не разликује од оне коју деценијама промовише Хамас – исламска држава у којој влада шеријатско право.

Речи израелског министра уследиле су после серије сукоба Ел Шариних снага и локалних Друза, који су заустављени тек када су израелски авиони пројектилима засули сиријску војску.

Дамаск је, одмах, за насиље оптужио Израел, упозоравајући Јерусалим да ће сносити одговорност за евентуалну ескалацију насиља.

Сукоби у Сирији - Друзи против Бедуина

Упаду војске претходио је сукоб Друза и Бедуина, у којима је погинуло или рањено неколико стотина људи, укључујући и 18 сиријских војника, који су у међувремену покушали да интервенишу.

Иако је Хајат Тахрир ел Шам, или "Покрет за ослобођење Леванта", од пада режима Башара ел Асада покушао да спере сенку исламистичке прошлости, показало се да је реалност ипак мало другачија – систематски напади на хришћане и Алавите, убиства и протеривања читавих насеља, показатељ су да, упркос готово џеферсоновској реторици, религиозни екстремизам остаје дубоко укорењен међу представницима нових сиријских власти. Или барем неким од њих.

Нови, неприкосновени лидер Сирије Ахмед ел Шара је у међувремену покушао да спере терет некадашњег командандовања Eл Нусра фронтом, салафистичком џихадистичком организацијом која се годинама жестоко борила против Асада и током ратних сукоба починила серију злочина над Алавитима и хришћанима.

Пре тачно десет година Ел Шара, тада познат под именом Абу Мохамед ел Џолани, лично је водио напад на једно село источно од Хомса у којем је убијено најмање шеснаест Алавита, укључујући седам жена и четворо деце.

Ел Шара је за неколико седмица по доласку на власт драматично променио идеологију, сматрајући да би промовисањем мултиетничности могао добити неку помоћ од за Сирију већ прилично незаинтересованог Запада.

Панисламизам заснован на џихаду заменио је национализмом, пресликавајући модел који је Реџеп Тајип Ердоган успоставио у Турској, која је ионако главни спонзор Покрета за ослобођење Леванта.

"Његов спонзор је Ердоган, који je пре свега месец дана позивао на уништење Израела. Шиитске фундаменталисте сада су заменили сунитски фундаменталисти", рекао је израелски министар за дијаспору.

Одбрана коју Друзи не желе

Друзи, који су се нашли на мети напада, нису претерано одушевљени подршком која им долази из Израела, сматрајући да би им заштитничка политика Јерусалима, на дуже стазе, могла донети поприличан проблем.

Друзи, који осим у Сирији живе још и у Либану и Израелу, пре свргавања Асадовог режима чинили су око три одсто укупног сиријског становништва, али је у међувремену њихов број опао јер, попут осталих мањинских заједница, нису били претерано заинтересовани да сачекају прве потезе нових власти.

Израелска политика према новој Сирији, осим заузимања територија на планини Хермон, највишој тачки Голанске висоравни, укључује и нови приступ питању Друза. Јерусалим им је послао око 10.000 пакета хуманитарне помоћи и организово прво ходочашће њихових свештеника у храм у Израелу.

Иако је Ел Шара, преузимајући власт у Дамаску, најављивао добре односе са Израелом, чини се да му влада Бенjамина Нетанјахуа није много поверовала, пошто су његови војници, циљајући ка Голану, тада узвикивали: "Cмрт Израелу".

Тих дана, Израел је био одушевљен снимком на којем се види како група Друза подиже израелску заставу. Министар одбране Израел Кац је одмах рекао да новим сиријским владарима неће дозволити да угрозе Друзе, посебно после жестоког пушкарања две стране у предграђима Дамаска.

Неколико дана касније, објављен је и други део снимка на коме се види како Друзи скидају и цепају заставу Израела. Готово истовремено одбили су израелску помоћ објашњавајући да су лојални Сирији, те да су у току преговори после којих би припадници њихових милиција могли постати део сиријских оружаних снага.

Не помињући директно Израел, навели су да би договор са новим сиријским властима био одавно постигнут да није било спољних притисака.

Наслањајући се на француску колонијалну политику, Јерусалим сматра да разједињена Сирија не представља проблем за безбедност Израела, инсистирајући радије на "алијанси мањина" као контратежи панарапским покретима.

Основе овакве политике поставио је, наводно, још Рувен Шилоа, оснивач Мосада 1949, који је сматрао да постоје два важна фактора за спречавање уједињења Арапа – спољни, који чине неарапске нације у окружењу, и унутрашњи, састављен од мањинских заједница.

Иако Израел са неким од тих неарапских држава и мањина није током историје имао богзна какве односе, заједнички су интерес редовно налазили у непријатељству према Арапима.