“Историја је неопходна да би се бавили људи овим послом. Не може било ко да дође и да се бави овим. Јер треба да се знају неке основне ствари”, каже Ђорђе Стојановић из Удружења нумизматичара „Хисар" Лесковац. 

Ђорђе је најмлађи члан Удружење нумизматичара „Хисар" из Лесковца. Удружење је основано пре више од седам деценија, а сваке године организују сусрете љубитеља старина из целе Србије.

“Србија средњи век, новац, ордење краљевине Србије и краљевине Југославије то је сад модерно, примарно то је моје интересовање. - Због чега се бавите колекционарством? -Из љубави од детињства сам сакупљао новчиће, ордење и то је остало за цео живот”, каже Дејан Петровић, колекционар из Горњег Милановца. 

Младима је данас много лакше да се баве нумизматиком. Лакше се долази до информација, подаци се проверавају на интернету, али превише података носи са собом и већи ризик јер врло често тешко је разликовати фалсификат од ориганала. Зато се старији ипак држе књига.

“Ја кад сам почињао књиге су биле битне. Сада свако може да буде колекционар и сакупљач, али ми старији ипак нешто мало боље знамо то да радимо”, сматра Љубиша Филиповић, колекционар из Лесковца.

Лесковачко удружење једно је од најстаријих у Србији и једино је уз београдско регистровано као правно лице. Број чланова из године у годину све је већи, а циљ је да се што више привуку млади људи.

“Наш циље је да оплеменимо традицију нашег града Лесковца. Да скупљамо ствари које су везане за наш Лесковац, за наш крај али и за целу екс Југославију. Овом приликом бих ваш позвао младе људе да се баве овим хобијем из задовољства да изадју из кафића и дискотека да изађу на свеж ваздух и да се друже са нама”, каже Југослав Цветковић, председник Удружења нумизматичара „Хисар" Лесковац .

Нумизматика је за ове људе много више од хобија. За неке је то страст, многи од нумизматике добро зарадјују, али прави старинари су одувек духовна елита и господа која држи до својих предака. Зато се за њих каже да су прави чувари породичног, неретко и националног блага.

“Супер нам је на базару, већ смо купиле нешто јуче. Ево планирамо нешто да купимо данас. -Шта сте нашли овде? -Нашли смо ове дивне торбе, дивних жена из Крагујевца", каже једна саговорница, а други посетилац додаје:”Атмосфера у Новом Пазару стварно је прелепа, влада позитива, осмех, осмеси поред велике врућине.

На базару су се окупили трговци, занатлије, посластичари и бројни други излагачи, представљајући посетиоцима своје производе, рукотворине и умеће које негују годинама.

“На штанду су ручно рађене торбице, хеклане су од памучне траке и од макраме конца. -Све ово ви правите? -Ја, мало кући, хоби. Овде смо, ето, на штанду, лепо нам је, атмосфера супер, имамо музику, лепо нам је”, наводи Каролина Бараћ.

“Прво имамо традиционални мед, овогодишњи багрем, шума, цветни мед и ливадски са Пештери, а ово су наше мешавине. Почело је од љутог меда, малине, лимуна, пистаћа, имуно меда и бронхи меда. Како коме шта треба”, каже Абида Личина, Власница радионице за прераду меда.

Две културе вековима живе заједно у Новом Пазару. Мултикултуралност је једно од главних обележја овог града. Управо томе могли су да сведоче и сви они који су посетили овај фестивал.

“Лепо изгледају експонати, као да смо се вратили у то доба”, каже једна саговорница, а друга додаје:  „Генерално смо одушевљени, град је пун, препун младих, синоћ смо били и на концертима, баш је онако све феноменално.”

Организатори истичу да је овогодишње, петнаесто издање фестивала, испунило сва очекивања.

“Феноменално миксање Миксер фестивала и Пазара као таквог. Дивно је што је град довољно велики да може све да се смести, а довољно мали да може на све да се стигне”. Сматра Рифат Ригатовић, члан Савета Миксер фестивала.

Поред базара, посетиоци су током три фестивалска дана имали прилику да уживају и у концертима, модним ревијама, изложбама, трибинама и бројним радионицама које су Нови Пазар претвориле у место сусрета уметности, креативности и добре забаве.

„Радила сам са чоколадама и бомбонама, а он воли слатко, па смо се тако упознали, а за три месеца смо се узели. Била је то љубав на први поглед. Траје још увек, не онако јако и жарко, али траје“, каже Анка Шелнић из Панчева.

Док Анка помало стидљиво евоцира успомене, Милош воли да се нашали.

„Ја сам одмах рекао- ако нађе неког да мисли она да је бољи од мене, нека прво мени каже, ја ћу да будем кум ако треба. Али није она тражила“, наводи Милош Шелнић из Панчева.

За ових 60 година Шелнићи су живели у Панчеву, Осијеку, на Косову, у Бризбејну у Аустралији, где су отишли после рата у Хрватској, да би се на крају вратили у Панчево.

„Плаво море, није загађено, све је то лепо, заиста лепо, али мени су фалили људи. Тамо нема дружења. У 3 куће смо аустралске улазили, само три, за 20 година живота тамо, каже Милош Шелнић.

За дуг и срећан брак, кажу, потребно је да супружници буду из истог миљеа и да се слажу.

„Он је добар муж, добар је човек. Некад је мало пренагао, али ко и сви ми“, каже Анка Шелнић, а Милош додаје: „За дуг брак најважнија је толеранција, да не паднеш одмах у ватру. И финансијска независност.“

Милоша и Анку здравље још увек доволно служи да могу сами да обављају све што треба. Радују се посети синова, који живе у Осијеку, дружењу са пријатељима, шетњама. И броје заједничке године, до неке нове прославе.

“Сваке године је била понека награда значи за тај наш труд што смо уложили у наше двориште. Једне године мислим да је 2010. били смо и најлепше двориште Србије”, каже Ратко Јовановић из Влакче.

Готово свако двориште у око 200 домаћинстава у Влакчи је уређено, уникатно и прича своју причу. Тако нису изостале ни награде за труд и рад породице Павловић.

“Највише ми одузима времена кошење траве, а сађење цвећа ми највише прија и највише ми се то свиђа”, наводи Јелена Павловић из Влакче.

Лепоте шумадијског села подно планине Рудник жабележило је десетак фотографа из Фото-клуба “Објектив”.

“Јер те фотографије су нешто што остаје и ту има и пејзажа, и архитектуре, и људи. И на крају оно што радимо у континуитету, рецимо циклично једном годишње, тачно се види како се то место мења, како се људи мењају. Неки старе, неки нестају, одлазе, али све то остаје забележено на нашим фотографијама”, каже Иван Павловић из, Фото-клуба „Објектив” у Крагујевцу. *

“Ми имамо два фото сафарија који су традиционални, то је фото-сафари у Книћу, односно Борчу, и фото сафари у Тополи. Надам се да ће и ово да постане тај неки трећи традиционални скуп”, каже Милан Габарић из Фото-клуба „Објектив” у Крагујевцу.

У Влакчи, где од 2007. Завичајно удружење “Михаило Петровић”, које је добило име по првом спрском пилоту, рођеном у том селу, организује манифестацију “Дани отворених дворишта”. Од ове године не такмичарског, већ промотивног карактера.

“Значи промовишемо наше село, наша лепа дворишта. Влакча, са разлогом носи епитет, не знам ко га је дао, али хвала му, “Цветна башта Шумадије”. Тако да, овај, ми и даље одржавамо то”, каже Драгољуб Швабић, идејни творац манифестације “Дани отворених дворишта”.

Планирано је да буде организована и изложба најлепших фотографија насталих током овогодишње манифестације “Дани отворених дворишта” у Влакчи - “Цветној башти Шумадије”.

"У једној фази, не бих могао рећи за моју комплетну поетику која траје сада већ четири деценије и заиста има различите фазе, јер сам био у почетку бунтован, експресиван, касније мало и сакралан, онда како долази знање мало и зауман, филозофичан, мисаон, али све је то имао и Ђура Јакшић кроз своју поетику и мени се свидело то што су чланови жирија рекли да ја на савремени начин настављам ту нит", каже Зоран Богнар, лауреат награде „Ђура Јакшић“.

"Зоран Богнар је цењен и признат наш песник који има у свету можда и бољу репутацију него у матичној земљи. Ово је била једна од прилика да његову једну заиста изванредну књигу наградимо једном наградом дуге традиције и истинске вредности. Он је лауреат који то по свему заслужује, а његова поезија је зрела, врхунска и заслужује пажњу читалаца", наводи Срђан Орсић , члан жирија.

У дворишту и родној кући великог песника и сликара Ђуре Јакшића у Српској Црњи током недељу дана баш под липама у цвату организују се књижевне вечери, ликовни сусрети, а у дому културе концерти и позоришне представе.

"Обавезује нас поготово јер знамо да је за живота прогањан, да је био препун неразумевања, на ивици егзистенције, да су га омаловажавали и звали га "Ђура молер". Ако постоји нека космичка правда и ако Ђура може да нас види одозго, онда се надам да достојно бранимо и његов лик и његово дело", каже Аница Гарић, „Ђурини дани-Липарске вечери“ Српска Црња

Поводом 65. маинфестације „Липарске вечери“ у Српској Црњи посађено је нових 65 садница липе.

“Род је, конкретно, добар, квалитет није најбољи зато што је то све преродило, падавине нису биле на време и то ништа не зависи од нас”, каже Горан Арсић, воћар из Шумаровца.

“Вишња, тренутно, иако је понела много, одбацује род, тако да, не знам у осталим крајевима, али видим да је у већини суша и због тога, биће род лошијег, слабијег квалитета”, наводи Горан Ивановић, воћар из Доње Речице.

Наговештај доброг рода, какав се очекује ове сезоне, у прошлости доносио је воћарима, готово по правилу, само главобољу око организације бербе, недостатка амбалазе и углавном ниску откупну цену, која неретко није покривала ни трошкове производње.

“Очекујемо неку реалну цену, да покријемо трошкове, свакако не очекујемо цену која је била прошле године, то је мало и нереално, али бар да буде нека реална цена, да би наставили да радимо, овде људи од тога углавном и живе”, каже Горан Арсић, воћар из Шумаровца.

“Ми очекујемо неку цену, макар да буде изнад 100 динара. Препричавања су да ће да буде и до 200, нека су нагађања да ће да буде и преко 200, али купци су већ обилазили терен и биће тактизирања”, наводи Горан Ивановић, воћар из Доње Речице.

Одговор на, у овом тренутку, питање свих питања, откупну цену вишања овогодишњег рода, по већ устаљеном правилу, неће се знати вероватно до почетка бербе. Добри познаваоци прилика у воћарској производњи, истичу да део хладњачара, нову сезону дочекује са залихама од прошле године, али да не очекују веће проблеме током бербе и откупа.

“Што се цене ове године тиче, то не зависи само од стања рода у Србији, то зависи, пре свега, од рода у Пољској. Имамо информације да је у Пољској био одређени мраз, али је ово огромна земља и веома је тешко проценити колико је измрзло. Ако стање остане овако, како изгледа, сигурно ћемо имати две класе приликом откупа вишње, вишња, која ће ићи за прераду, бк вишња и вишња, која ће ићи у друге прераде, која је ситнија и од које не може да се добије први квалитет2, наводи Драган Пауновић, агроекономски аналитичар. *

Вишња се у Топлици гаји организовано, на великим површинама од шездесетих година прошлог века и представља, уз шљиву, једну од најзначајнијих воћарских култура, која има и велики економски значај за хиљаде домаћинстава, у овом делу Србије.

Сумња се да их је повукао вир на реци, на коју су дошли да пецају, незванично сазнаје РТС.

Поводом трагичног догађаја у којем су живот изгубила двојица дечака, ученика Основне школе "Војвода Пријезда" у Сталаћу, одлуком надлежних органа уторак, 9. јун 2026. године, проглашава се Даном жалости на целој територији општине Ћићевац, саопштено је из општине Ћићевац.

Заставе на свим јавним установама и институцијама биће спуштене на пола копља, а сви културни и забавни програми биће прилагођени Дану жалости.

 Циљ ми је да се укаже на девастацију оваквих објеката културе, како би се нешто урадило поводом њихове санације. Стварно је штета да један парламент у Будимпешти, од истог архитекте, буде онако лепо сачуван, а да наш дворац у Беочину овако пропада”, каже Нада Тандарић, награда за најбољу фотографију.

Бегов мост био је инспирација Соњи Ћирић из Пирота. Први пут учествује на конкурсу, а њена фотографија освојила је трећу награду.

“Фотографија је названа тамо где се историја завршава и увек ми је била прича о том мосту интересантна. Зато сам је тако и назвала. Иначе мост никада није завршен. Предивна је природа и ја сам слику направила пре неколико дана”, објађњава Соња Ћирић, добитница треће награде.

Више од 150 фотографија пристиглих на конкурс Музеја Понишавља доказује да тема очувања културног наслеђа и даље изазива велико интересовање.

“Оно што је пресудило је прича, композиција и труд фотографа. На оваквим конкурсима није битно ни ко је победник ни какве су награде, већ су важни да нас подсете у каквом је стању културно наслеђе”, каже Стефан Павић, фоторепортер, члан жирија.

“Уколико барем једна од ових фотографија покрене неку нашу свест или институцију да реагује, ми смо свој задатак испунили. Ако изгубимо своје културно наслеђе, изгубићемо себе, а култура јесте оно што дефинише један народ”, додаје Ненад Јовановић, кустос Музеја Понишавља.

Све фотографије говоре о креативности аутора, и сведоче о односу према културном наслеђу. Неми сведоци шаљу поруке и опомињу да се наслеђе мора сачувати за будуће генерације.

“Овде се много лепо осећамо”, каже један корисник, а други додаје: „Ја овде славим рођендан.”

“Задовољни смо и дружимо се и слажемо”, каже корисница.

“Једни другима помажемо у радионицама, имамо и физичко код Стефе и тако свуда идемо на излет”, наводи корисник.

Са њима ради дестак дефектолога, психолога, физиотерапеута, мединциских сестара, стручних сарадника. Посвећени су сваком кориснику.

“Сви су они личности са неким својим карактером, особинама, са неким својим интересовањима и са неким својим способностима. Тако да, индивидуални приступ је помало кључна ствар у овом послу”, наводи Jелена Трифуновић, дефектолог у Дневном боравку "Вивере" у Крагујевцу.

Од недавно им је знатно лакше, јер је Дневни боравак "Вивере", након нешто више од две деценије постојања, добио нове просторије. Тиме су обогаћене и могућности за рад са корисницима.

„Радимо психолошке радионице, радимо на очувању њихових функционалних способности да их колико толико сачувамо, јер и они имају склоности ка хроничним болестима. Затим, наша најстарија корисница има 55 година, онда значи то и за њене родитеље, њена мама има 75. Онда за ове млађе, који су у радном односу, да могу слободно да функционишу, знају да су оставили дете где ће оно бити апсолутно окупирано и са њим ће се радити”, наводи Татјана Спасић, директорка Дневног боравка "Вивере" у Крагујевцу.

Град Крагујевац финансира рад Дневног боравка "Вивере". Такав случај је и у још шездесетак локалних самоуправа, у којима је доступна ова услуга. Подршку им пружа и Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања.

“Из Министарства начелно, али посебно сектора за социјалну заштиту јесте једна од препорука и иницијатива у оквиру наше комуникације са јединицама локалне самоуправе - да се отвара што више оваквих објеката. Пре свега објеката дневних боравака, што за децу, што за старије”, каже Ђорђе Тодоров, државни секретар у Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања.

Породица "Вивере" добила је од Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања и лиценцу за проширење капацитета, па ће им се од јесени придружити још пет чланова.

“Да, људи доносе текстил, али за сада још увек радимо на почетној фази, јер је ово само неки пилот пројекат, конкретно, ако је неке ствари које су рашивене, имамо ту неке машине које шијемо и имамо веш машину којом оперемо.”, каже Шукрија Демировић из Ромског хуманитарног центра.

Бујановац, уз још једну општину у Србији, Сремску Митровицу, уз подршку Сталне конференције градова и Владе Шведске припрема локални план управљања отпадом.

“То конкретно значи да ће свака од активности у том локалном плану за управљање отпадом бити јасно дефинисана и да ћемо имати предвиђена средства, донаторе, почевши од уклањања дивљих депонија, опремања комуналног предузећа, опремања домаћинстава, проширење мреже сакупљања отпадом и развијање јавне свести”, објашњава Снежана Милошевић, саветница за екологију у Општини Бујановац.

Бујановац има депонију у Раковцу и још око 60 сметлишта, поред путева, око река.

“Код нас је страшно, можете да обиђете сва места где се баца смеће, то је катастрофа, није само овде, то је у целом граду”, каже један саговорник.

Законом о управљању отпадом одређене су новчане казне за бацање смећа, ако комунална полиција или инспекција затекну неког у том тренутку.

"Отпад се, на жалост, баца зато што недостаје комунална инфраструктура, недостају нам мали оператери за сакупљање стакла, папира, врло мало оператера имамо на подручју општине Бујановац, само 3 оператера за сакупљање отпада, а циљ је да се 90 одсто отпада рециклира, а да се 10 одсто шаље на Метерис", каже Снежана Милошевић, саветница за екологију у Општини Бујановац.

Метерис је санитарна депонија у Врању, једина у Пчињском округу. Поред ње биће Регионални центар за управљање отпадом. Одлагаће смеће из осталих општина, након рециклаже.

“Имам троје деце, супругу, радимо, бавимо се пољопривредом, сточарством, имамо доста добар услов за сад за живот. Добили смо и пут, градимо и цркву’, каже Вељко Вељовић из села Матарова.

“Људи из нашег краја уопште не третирају ни воће ни поврће никаквим хербицидима и то успева”, каже Петар Вукадиновић из села Матарова.

Од пролећа до касне јесени село оживи када се и они који су отишли враћају коренима и планирају обнову родног краја.

“Ми смо ту долазили код баке и деке, ту се играли са другом децом. То је било некако јако важно и за мој развој и развој мог брата и сестре. Ту смо имали баш неке тренутке и та сећања су разлог што се упорно враћамо”, наводи Ана Копривица, из Београда

Обнова духовног живота је у првом плану како би овај крај оживео, зато ови горштаци истичу радне акције и мобе у селу и кажу да њихова слога и јединство решавају све проблеме.

“Сами смо одлучили да направимо цркву, сами финансирамо. Лепо је наравно и даће бог да се крсти неко у овој цркви”, каже Александар Лукић, председник МЗ Матарова.

“Колико у неком духовном смислу има значај црква толико и овај пут у функционалном смислу. Заиста тај нам је пут отворио очи. Народ долази, куће се обнављају, њиве се обрађују. Света је све више тако да заиста имам посебно задовољство да се радујем данас са овим људима што идемо у том правцу”, каже Милета Копривица, председник одбора за изградњу цркве у селу Матарова.

Матарова је најбројније, од педесетак села уз Административну линију, где је десет потпуно угашено.

“Донирала сам јој бубрег пре 14 година, она је имала годину и по дана, и била је тешка 9 килограма и 800 грама, али смо се у старту докторка и ја договориле да ја могу да јој будем донор. Једва сам чекала тај тренутак, из срца и из душе сам желела то да јој дам да Ана брзо оздрави, да се брзо опорави, да буде као и сва деца, она је то стварно супер поднела и ја заједно са њом и срећна сам због тога и сваком бих саветовала ко може да помогне својој деци да то учини без размишљања, живимо сасвим нормалан живот до ово сад, док се Ана није разболела понов”, прича Нада Антонић, Анина бака.

После 13 година, трансплантирани бубрег престао је да функционише. Осми разред Ана је провела између учионица и болничких соба. Седмично, на дијализу у Београд, иде три до четири пута. Сваког месеца, са породицом пређе око 4.000 километара.

,,Ани је потребна ретрансплантација у Турској, друга по реду, овога пута би био донор тата, који би јој дао бубрег, ми идемо на дијализу у Тиршову. Сама трансплантација кошта око 40.000 евра, с обзиром на то да би дошли додатни трошкови, плазмаферезе, то су иновативне терапије за њу, које би она морала да прима, једна је око 2.000 евра, што се тиче Ане, Ана је храбра, Ана је херој, Ана је борац, не плаши се трансплантације, њој је битно само да више не иде на дијализу, да живи као сва друга деца”, каже Светлана Антонић, Анина мајка.

Ана има велику подршку својих другара и запослених у Основној школи ,,Мића Станојловић”.

“Она зна да смо ми били подршка много пута у разним тешким животним околностима кроз које је пролазила, дубоко смо дирнути велики одзивом ученика, родитеља и запослених у Основној школи “Мића Станојловић” Коцељева, организовали смо се на најразличитије начине, рећи ћу вам да су маме наших ученика из издвојеног одељења у Драгињу, из дана у дан, са много љубави припремале колаче које су ученици продавали испред школе, укључио се велики број образовних установа из Владимираца, Дебрца”, наводи Соња Поповић, директорка Основне школе „Мића Станојловић,, у Коцељеви.

Породица Антонић верује да ће хуманост још једном показати своју снагу. У борби за Анин осмех, придружили су се и Шапчани. На Градском тргу, организован је концерт за најмлађе, а своју нежну страну, показали су и бајкери на традиционалном годишњем скупу.

„Манастири су уз школе темељ очувања српства и традиције. Нажалост, статистика и демографија не иду Србима у прилог као што не иду ни Румунима, мање је Срба и у Србији, али манастири, цркве и школе су темељ за опстанак Срба и очување традиције", каже аутор изложбе Милорад Савић.-

„Православна црква значи исто као што је код Румуна тако је и код Срба. Да не спомињем школство и култура уопште све нас то заједно повезује", наводи Тодор Урсу из Завода за културу војвођанских Румуна.

На питање колико је важно неговати ову прекограничну културну сарадњу Нику Чобану, из Савеза књижевника Румуније каже: „То је јако битно, да не кажем од виталне важности, јер оно што нас историја учи и ја ћу овде говорити о средњоивековним односима, неко ће рећи зашто средњовековни, па зато што ти средњовековни односи између два народа су путоказ како треба неговати добре односе."

Манастир је током осам векова више пута похаран, рушен и обнављан. Данас Базјаш духовно припада Епархији српске православне цркве у Темишвару, а манстирски комплекс је делом већ обновљен захваљујући финасијској помоћи Републике Румуније. Две и по деценије манастир Базјаш је на листи заштићених историјских споменика румунске жупаније Караш-Северин. Манастир Базјаш пример је јединственог неговања једне вере на два језика.

“Шта значи преродила? Преродила је, то много су чести цветови били и остало је све, опрашивање је било успешно, тако да су плодови остали сви и нису могли да добију у волумену, значи остали су ситнији. А на откупу се тражи, ми смо спустили доњу границу на 22, што је изузетно ниско за трешњу, јер углавном трешња полази од 24 па све већи калибри”, каже Момчило Васиљевић, воћар из Трнаве.

Осим трешања, Васиљевићи су ове године убрали и приближно четири тоне јагода. У поређењу са прошлом сезоном, принос је већи за чак 30 одсто. Поседују хладњачу, која им омогућава да воће складиште и сачувају квалитет до тренутка извоза. Откуп трешања је у току, цена износи 180 динара по килограму.

„Ради се углавном Европа, Пољска, Хрватска, Немачка то иде. Квалитет је био добар, није било кише, није било пукнутих плодова, није нема црви, значи пољопривредници раде оно добро заштиту, већ су се субверзирали, знају шта треба, шта се тражи на откупу", каже Момчило Васиљевић, воћар из Трнаве.

Уколико воћњаке до краја лета заобиђу град, олујни ветрови и друге временске непогоде, ова година могла би да остане упамћена као једна од најроднијих у новијој историји овог воћарског краја.

“Негде од првог разреда радимо са ученицима да је важно да се пријави насиље, да чак и када жртва нема снаге да ту у окружењу, њени вршњаци потраже помоћ од одраслих у школи. Циљ је да негде се не ћут и не трпи насиље. Случајеви породичног насиља најчешће се препознају на часовима физичког када наставници примате да ученик не жели да ради физичко или не жели да се скине у опреми и тако се препознају неки трагови на телу који могу да укажу да је жртва насиља”, наводи Светлана Алексић, психолог.

Обавеза школе и стручних служби је да пријаве случај, у циљу заштите, чак и ако не постоји сагласност детета. Када је у питању вршњачко насиље улога породице је најзначајнија и њихово укључивање у препознавање и решавање проблема неизоставно.

"Како у кући да примате да се нешто дешава? Ако примате да дете проводи неколико дана у својој соби, да је дошло до неког наглог пада школског успеха, да примети да се више не дружи са вршњацима са којима се дружило, ако примате да много времена проводе на друштвеним мрежам, примате драстичне промене у понашању“, истиче педагог Сузана Коматина.

О насиљу не треба ћутати. Потребно је оснажити жртве, идентификовати насилнике, пружити сваку врсту помоћи како би превазишле трауме и повратила сигурност.

„Награда ми изузетно значи. Кроз овај посао можемо нахранити своју душу. Дакле духовна корист и духовно богатство кроз рад са овом децом када осетимо ту искрену и чисту љубав коју добијамо сваког дана", наводи Марина Мајдак, добитница признања „Марко Милошевић" из Новог Пазара.

Уз личне пратиоце деца су сигурнија, самосталнија, прихваћена. Значајна је њихова подршка породици, школи, заједници. За одговорност, човечност, пример добре праксе додељено је још 6 награда.

„Можемо рећи слободно да смо најбољи пријатељи, најбољи другари њима, уједно смо и њиховим родитељима десна рука у одгајању, социјализацији те деце", каже Божидар Павловић, из Лесковца, добитник награде за посвећеност детету.

Татјана Илић, мајка из Лесковца додаје: „Лични пратилац много значи, целој породици и функционисању целе породице. Пред дететом су се отвориле потпуно нове могућности. Деца која имају потребу за пратњом више иду у редовне школе."

У Србији је ангажовано више од 5000 личних пратилаца. Потребе су знатно веће.Уз то њихов рад који је кључан требало би да буде у континуитету и препознат као професија поручују Удружења која пружају услугу личног пратиоца.

„Посао личног пратиоца треба да буде континуиран посао, посао од годину дана где ће деца имати неку сигурност не само док су у школи већ и ван ње", истиче Јована Првуловић из Удружења „Воља за животом" из велике Плане.

За услугу личног пратиоца коју финансира град добили су трајну лиценцу, признањем које су установили указују на њихову важност. У лесковачком Удружењу „Партнерски за образовање" спремни су за наредни, велики корак.

„Стварање једног већег Центра који ће бити Центар за развој деце са сметњама у развоју и младих где ће они стицати вештине. То ће бити дневни боравак који ће се разликовати и бити нешто најиновативније у Србији", наглашава Зоран Илић, председник Удружења „Партнерски за образовање" из Лесковац.

У Кући вештина у Лесковцу уз помоћ донатора полако формирају и банку помагала и реквизита. То ће донети велико олакшање и побољшати живот деци са развојним проблемима.

„Прокупље, Ниш, Параћин, Шабац свијух страна их има. Обично ангажујем домаћу радну снагу, не и странце", каже Лекица Обрадовић из Добрача.

Славољуб Обрадовић из истог места додаје: „Све зависи од газде наравно, али код мене рецимо ја немам проблем. Ја имам и вишак радника. Код мене долазе већ неколико година у бербу и обично је препорука".

„Ми смо договорили већ тридесет Индијаца. Они једу специфичну врсту хране, тако да смо договорили све како ћемо око оброка, око свега. Они не једу свињетину, воле та нека љута јела, све смо ми то договорили шта и како, тако да ту неће бити проблема", наводи Младен Пантовић, из Трешњевице.

Иако се још увек не зна колика ће бити откупна цена за малине, због висине дневница влада велико интересовање сезонских радника. Произвођачи су принуђени да на време обезбеде бераче и уз цену рада им обезбеде храну и смештај.

Лекица Обрадовић каже да су дневнице од пет до шест хиљада, или зависе од килограма. „Зависно и од цене малине и до учинка. Ако нема цене малине, онда нема ништа. Јер фактички педесет посто иде на радну снагу", истиче она.

Славољуб Обрадовић каже да сезонци могу да зараде преко хиљаду евра. „Значи породица једна када би дошла, то је и много више. Значи негде креће се од пет хиљада, па навише, све зависи како бере. Нека је норма од педесетак кила да кажемо по килограму, коју би берач морао да испуни", каже Славољуб.

„Наша домаћа радна снага тражи сад и неке дневнице преко, што ми не можемо да испоштујемо, а ови људи (Индијци) раде за по четири хиљаде, без погодбе, без ичега. То је све преко агенција, све је меродавно, папири све уредно. На месец дана се потпише, у СУП-у се пријаве и то је већ све договорено", прича Младен Пантовић из Трешњевице.

Произвођачии тврде да ове године клима погодује добром роду, а због дефицита малина на светском тржишту надају се доброј сезони. Од тога ће профитирати сигурно и армија берача, која сваке године у ариљски и ивањички крај допутује из свих крајева Србије, али и са разних меридијана.

"Врло тешко, када је зима има вода, када је лето нема вода, ужас је, ово је мука невиђена, Пчиња је ту близу", каже Бранислав Филиповић из Сејаца.

"Нема вода, да посадиш две бразде паприку, немаш са што да посипеш, дете из Бању, ете га, из Бање докара воду и посипем ги, и такој", додаје Милева Филиповић из Сејаца.

"Сналазимо се, од чесму на леђа и доносимо, за два три дана по 5 флаша донесем, па опет тако. Само за пиће", рекао нам је Драган Спасић из Сејаца.

Недавно је, на иницијативу мештана, Воје Микића, испитана вода, била је микробиолошки неисправна, због недостатка хлора. Убрзо је проблем отклоњен и мештани поново имају исправну воду за пиће.

"Прошле године није било воде једно 2-3 месеца, нередовно снабдевање, тако да је то хаос један, каже нема воде, сви ови људи, овде има 1000 прикључака, по информацијама које ја имам, они су уговорена страна, они морају да нас снабдевају водом”, наводи Воја Микић из Сејаца.

Разуђена је територија општине Бујановац, а више од 90 одсто становништва има воду из водовода. Зими су капацитети довољни, али не и лети.

"Не само што је увећана потрошња у том периоду, него имамо и других проблема везано за водоводну мрежу, јер нам је стара водоводна мрежа, онда долази често до хаварија, даље, разграната нам је много водоводна мрежа, јер осим града ми снабдевамо и сва околна села, тако да ми се трудимо да све што је у нашој моћи испоручимо становништву што је више могуће воде", истиче Срђан Златковић, технички директор ЈП “Комуналац”. На питање - да ли постоји могућност да се изграде нови бунари, додатни капацитети за лето, одговара: "Па сад за лето не знам, постоје неки пројекти, али ми то не можемо сами због финансија, то једино у сарадњи са локалном самоупрваом или Министарствима".

Током летње сезоне потрошња се повећава за трећину, због тога, или кварова остајали су мештани планинских села без воде. Бунари Комуналног предузећа стари су више од 2 деценије. План постоји, а реализација зависи од средстава.

“Бавим се везом, пишем песме, све то је подстакло ово удружење и некако извуче оно најбоље од нас”, каже Клеопатра Станковић из Књажевца.

У радионицама пројекта „Креативност и осмех" учествовали су и гости из удржења мултипле склерозе из Врања.

“Овакво стање одржавам сталним кретањем, вожњом бицикла, пливањем, идем често на базен, водим рачуна о исхрани, тако да ме то држи. И наравно позитивна енергија”, каже Марко Стојановић, председник Удружења МС у Врању

Душан Марковић, социјални радник у пензији и сликар годинама помаже члановима удружења да савладају основе сликања и цртања.

“То су аматери, али су јако лепо истицали на платну свој таленат, тако да сам задовољан”, наводи Марковић.

Процењује се да у Србији од мултипле склерозе болује око 9000 људи, а о трошку државе лечи се њих више од 7000. Ипак постоји и нешто што треба унапредити, кажу у Друштву мултипле склерозе Србије.

“Треба више радити на подршци и помоћи људима који су потпуно непокретни и који су код куће и о којима брине породица. Мислимо да нам ту треба више неке институционалне бриге и помоћи”, сматра Весна Савић из Друштва мултипле склерозе у Србији.

“Удружења не могу да функционишу и само да се ослањају само на болесне људе већ је неопходно ангажовати и платити здрава лица која ће да обављају административне послове, да раде као психолози и физиотерапеути”, истиче Ана Ранђеловић, председница Удружења МС Књажевац.

Општина Књажевац разним мерама настоји да олакша свакодневни живот особама са инвалидитетом.

“Урадили смо спуштање свих тротоара у граду како би људи могли да функционишу без проблема. Такође учинили смо да све институције буду доступне, као што је општина Књажевац, као што је болница па и многе друге”, наводи Марко Стојановић, председник СО Књажевац. 

У општини Књажевац регистровано је више од 250 особа са неким видом инвалидитета међу којима је и велики број деце и младих.

„Свиђа ми се тај процес рада и овако отац ми се бави тиме и волим да радим то занимљиво ми је. Имао сам менторе који су ме учили", каже Александар Стевановић, ученик 2.разреда.

Максим Пајић, ученик 3.разреда додаје: "Кад сам први пут видео апарат за заваривање мени се то свидело како се ради и ја сам рекао то ћу да радим". На питање шта планира даље, сада када је завршио школовање, Максим одговара: "Даље планирам да усавршавам своје знање у компанији".

Оно што су научили показали су и на републичком такмичењу у заваривању које је одржано у Крагујевцу.

„Оцењивали су инжењери који раде у Сименсу, дакле нису били наставници већ инжењери који су у индустрији", каже Милан Богдановић, наставник машинске групе предмета.

„Наша школа је једна мала школа у којој имамо само једно машинско одељење, борили смо се са много већим школама и победили смо их и то је један сад велики подстрек за будуће ученике који долазе овде", сматра Зоран Милић, наставник машинске групе предмета.

По дуалном моделу у Свилајнцу се образује чак 85 одсто ученика. Интересовање је велико, уписна квота се брзо испуни, а посао у фирмама у којима раде док се школују добију они који су се најбоље показали.

„То је дефицитаран смер, када кажемо дефицитаран смер, стална је потражња за њима. Зато ученици радо уписују овај смер, овај образовни профил јер надају се кроз стицање знања и вештина у тим компанијама да остану и да раде у тим компанијама”, наводи Ненад Миловановић, наставник практичне наставе.

Наредне школске године из подручја машинства и обраде алата ученици ће моћи да се упишу на три смера. Додатни замах дуални модел образовања добиће отварањем регионалног тренинг центра у Свилајнцу чије је опремање у току.