„Први пут сам на сајму и очекујем да нађем посао у струци. Завршила сам за кулинарског техничара“, каже Наталија Стојановић, из Мирошевца код Лесковца.

Андреј Стошић, из Лесковца додаје: „Механичар сам текстилних машина, имам 22 године, предао сам на пар места".

Лесковчанка Милица Станковић има 17 година радног искуства. „Завршила сам конфекционар-кројач у Текстилној школи. Тренутно сам незапослена", каже она.

Разнолика је понуда страних и домаћих компанија, малих и великих предузетника. На листи слободних радних места је чак 35 занимања. Највише се траже пољопривредни инжењери, технолози, здравствени радници, васпитачи, текстилци, занатлије, оператери.

„Тренутно нам је неопходан број запослених између 20 и 25“, наводи Димитрије Цекић, из предузећа "Моравка про" Лесковац. „Што се тиче занимања потребни су нам возачи у домаћем транспорту и међународном транспорту, као и радници у производњи", додаје.

Вукашин Санто, из ИГМ „Младост" Лесковац каже да имају константну, сталну потребу за радничким позицијама односно за позицијама оператера у производњи. „Поред тога јавља нам се чешћа потреба за струкама као што су машинбравари, виљушкаристи", наводи. „Радимо од 1. септембра и као новој Предшколској установи свакако су потребни васпитачи и медицинске сестре – васпитачи", истиче Андријана Мичић, из Предшколске установе „Машта" у Лесковцу.

Од јануара ове године број незапослених у Јабланичком округу смањен је за 1000, тако да их је тренутно на тржишту рада 19.152. Смањењу незапослености пре свега доприносе активне мере Националне службе запошљавања:

„Мере приправништва за младе са високим и средњим образовањем, затим кроз пројекте јавних радова преко локалних самоуправа и наравно кроз програм субвенција за самозапошљавање. Морам да напоменем да је на смањење броја незапослених утицало и повећање потреба послодаваца на локалу који су у току ове године имали проширење својих производних капацитета“, наглашава Марија Стевановић, пи-ар НСЗ филијала Лесковац.

Половина Лесковчана који траже посао је са средњом стручном спремом, 23 одсто незапослених су млади. Досадашња искуства показују да 80% исказаних кадровских потреба послодаваца на сајму буде задовољено у року од 6 месеци.

„Лепо је бавити се овим послом јер помажемо и људима и животињама. Волим овај смер и бавићу се тиме.“

„Наставио бих студије у овој области.“

„Ако неко дође да тражи савет, наши професори су увек ту да пруже савет и помогну. Трудимо се да донирамо и пружимо помоћ дечаку за кога скупљамо донације“, кажу ученици ветеринарског смера.

„Желимо да развијамо свест код наших ученика, да поред тога што воле животиње и људе, буду и хумани“, истиче наставница Гордана Јанаћковић.

Бесплатно ветеринарско саветовалиште је и начин да се приближи занимање ветеринарски техничар и подстакну ђаци да се школују за овај профил, јер је тражено занимање и нема их на тржишту рада.

„Желимо грађанима да представимо наш смер ветеринарски техничар и да деци омогућимо ближи контакт са љубимцима. Савети су превентивне природе, о вакцинацији, чишћењу од паразита, о одржавању хигијене длаке, крзна. Ту су и упути да се оде код ветеринара, ако има неких озбиљнијих проблема“, каже професор Миљан Антић, ветеринар.

Кућни љубимци су добили преглед и хигијенске интервенције, а ученици и професори Млекарске школе показали да је посвећеност послу, учење и људскост једини начин да успете у ономе што радите.

“Код нас су свако јутро нула, један степени, летња гума нема своје перформансе на тим температурама, зимска има”, каже Ивица Радојевић, вулканизер из Пожеге.

У односу на претходну, ове године у радњи Симовића бележе веће интересовање возача да на време крену са заменом гума.

Петар Симовић, вулканизер додаје: “Има већ десетак дана како је кренуло активно. Мењају људи на време, није ко протеклих година, да чекају снег. Тако да доста је боље и за рад и све. Нема, нису мокре гуме, точкови, боље се и балансира, не стављају тегови”.

Минимална дубина шара мора бити четири милиметра, а за оне који ове сезоне морају да купе нове гуме на тржишту је велики избор. Цене се крећу у распону од пет до чертнаест хиљада, али и знатно више, поготово за скупоценије аутомобиле.

“Код нас највише иде "Тигар", што се тога тиче, по продаји уопште. Народ купује на другим местима, па монтира код нас. Има доста потражње за "Сава" гумама, лепа је гума што се тиче зиме, снега, мада има и других. Цене - зависно и од произвођача, димензије гуме...”, истиче вулканизер Мирослав Симовић.

Ивица Радојевић, вулканизер, објашњава: “Уз сваку замену гума, препорука је реглажа трапа да се уради. Због геометрије целокупног аута да се равномерно једу гуме и због стабилности аута, због безбедности на крају свега”.

Међутим, према искуствима вулканизера на то се одлучи око тридесет процената возача. Зимске гуме обавезне су до 1. априла. Ван насељеног места, поготово тамо где је обавезна и зимска опрема, у пртљажнику треба имати ланце или друга средства за повећање тракције. Иако су прописане и високе казне због личне безбедности неопходно је водити рачуна о исправности возила и поштовати прописе.

"Њена светост, њена духовност, подвижништво у јорданској пустињи и све кроз шта је прошла је у ствари је учинило да она буде изузетно поштована. Христос је тај који даје снагу људима, који прихвата и прима наше молитве и даје нам могућност да поправимо себе и постанемо бољи људи, а она нас је учила и учи да нас преко својих моштију да волимо једни друге, да чинимо добро једни другима, да се ослободимо мржње које је међу нама и превише и да ослобадјањем од мржње се у нама зацари љубав према свим људима јер Господ од нас тражи да волимо и непријатеља, а не само ближње своје", каже Љубивоје Радовић, свештеник.

Крај храма Свете Петке код Трстеника, одакле се пружа прелеп поглед на моравску долину окупили су се данас они који славе празник вере, доброте и несебичности.

"Света Петка је заштитница свих жена, мајки, првенствено за мене је јако велика част да сам колачар, да могу да будем део тог чина“, наводи Сања Мутавџић из Трстеника, колачар. На питање - како прослављају у свом дому, одговара: „Молитвено, уз драге људе са љубављу и молитвом".

Ова црква изнад Грабовца, скит манастира Љубостиња има посебан значај. Према историјским подацима у њој су боравиле мошти Свете Петке.

"Оно што се мање зна је да су заправо култ Свете Петке у Србију донеле кнегиња Милица, монахиња Јефимија. Њих две ће на самом крају 14. века отићи, у прву икад женску дипломатску мисију на двор турског султана Бајазита. Том приликом су успеле да изгладе српско османске односе, али и да пренесу мошти Свете Петке у Србију.

Неки историчари сматрају да је једно од места на којима су мошти Свете Петке боравиле било управо манастир Петковица изнад Љубостиње и да су касније мошти пренете у цркву Ружицу на Калемегдану бежећи пред турцима”, истиче Јелена Вукчевић, историчар.

У народу Света Петка је блага и брижна заштитница, која пружа утеху онима којима је најпотребнија. Зато данашњи празник носи снажну поруку о вери, доброти и пожртвовању.

„Деда је имао лимунове у дворишту, после тога сам ја то заволео, наставио. Тада су били само лимунови, ја сам додао грејпфруте, наранџе, свашта нешто, и тренутно имам око двадесетак врста", наводи Зоран Милићевић.

Зорана је хоби сврстао у највеће узгајиваче цитруса у Поморавском округу. Сам их негује и калеми, а у његовом дворишту нашле су се и веома ретке врсте.

О најређeм цитрусу, кога готово и да нема у Србији, Милићевић каже:. "То је мандаринкват. Он се једе са све кором, значи сладак је много леп укус има“.

На питање шта тражи ова биљка као негу, одговара: „Па, исто као сви цитруси, да се пресади, да се окопа, да се полије, ороси. За све цитрусе је већином све иста нега и заштита".

Овај вредни пољопривредник обрађује скоро 35 хектара земље. Основна делатност домаћинства је узгој млечних крава.

„Чувамо високомлечна говеда сименталске расе. Тренутно имамо 25 крава на мужу и десет младих јуница за подмладак", истиче он.

Поред цитруса, велика атракција у дворишту су распевани љубавни папагаји, као и понији, Зоранови најмлађи мезимци.

„Мени је дивно радити са њима, зато што стварно воле, уживају, сваки час долазе, ретко да ко изостане, час нам траје сат и по времена, имамо наравно паузу за дружење, тако да уклопимо све и баш је супер“, задовољна је Ивана Велбо, професорка тамбурице из Сремске Митровице.

Малишани кажу да су им часови право освежење. Уче о инструменту и традицији, али и солфеђо, као да похађају музичку школу.

„Видели смо постер, ја и мој брат, и одлучили смо да дођемо на тамбуру да видимо како то иде“, каже анкетирани.

Његова другарица додаје: „Научила сам делове тамбуре и научила сам да свирам „На крај села жута кућа“.

„Имам осам година и често се овде састајемо, сваке суботе. Сад сам заволео тамбуру!“.

Научили су најмлађи тамбураши Никинаца и Хртковаца и колико је важно заједништво, посебно пред наступ.

Деца кажу да је атмосфера лепа, друже се, шале и уче заједно. Неки пред наступ имају мало треме.

„Много ми је било драго када смо добили велики аплауз и због њега смо одсвирали још једну песму“.

„Драго ми је што долазим овде и не знам шта бих радила, прошло би ми време за џабе“.

Деца наводе и да им ово значи, јер нема много активности у селу.

Хрватско културно друштво „Никола Доган“ организује у селу и две културно-забавне манифестације - Гастрофест и Маскенбал, а уз дечији тамбурашки оркестар у плану је оснивање Књижевног клуба.

“Дела која су се нашла на изложби представљају једну селекцију из наше збирке аутора Јанка Брашића.Изложба је конципирана у три сегментне целине: портрети, сеоски пејзаж и велике монументалне слике историјских сцена”, каже Владимир Кокоруш, аутор изложбе.

Име Јанка Брашића везује се и за формирање опарићке школе сликарства, јер је својим сликањем охрабрио и друге самоуке ствараоце из левачког краја да кичицом и бојом на платну забележе једно време. Формирање музејске збирке некадашње Галерије самоуких ликовних уметника у Светозареву која је касније прерасла у музеј, започето је управо са сликама, цртежима и скулптурама Јанка Брашића. Нека од његових дела путовала су по свету промовишући културу и уметност српског народа.

“Чика Јанко је рођен на селу и живео је на селу, али је био врхунски српски интелектуалац.Човек који се није бринуо само за сопствено добро, него је имао осећај и дужности и о националним вредностима о националном идентитету о националној култури и уметности о националном образовању", истиче Живадин Јовановић,Некадашњи министар спољних послова СР Југославије.

Поставка у галерији музеја доноси четврт века стваралаштва и 40 радова родоначелника наивне уметности. Изложба ће бити отворена до краја фебруара наредне године.

„Генерално за Светско првенство могу да кажем да је било преко 7000 такмичара из целог света, сви су дошли са једним циљем, да освоје у својој категорији злато, само један одлази са тим златом“, каже Никола Аритоновић, каратиста. На питање како се изборио, јер су остали у конкуренцији били старији, одговара: „Једноставно труд, рад, ниједан тренинг се не пропушта и то је то“.

Никола има 13 година, 80 одличја, титуле државног, европског и светског првака. Одличан је ученик основне школе ‚‚Доситеј Обрадовић“ и члан карате клуба Врање већ 9 година.

„Тренер и ми смо му највећа подршка, али ту бих посебно издвојио и допринос неких људи, посебно бих издвојио нашег репрезентативца Дејана Пајкића који је радио са њима на припремама за Светско првенство и чији се допринос види код Николе, такође бих се захвалио и председнику савеза Миодрагу Ћопићу“, истиче Мирослав Аритоновић, Николин отац.

Павле Цветковић има зелени појас, на светском купу, за ниже појасеве, освојио је треће место.

‚‚Било ми је успешно и било ми је забавно са другарима у тренутку кад сам освојио треће место“, каже каратиста Павле Цветковић. На питање - због чега је изабрао карате, одговара: „Зато што је позитиван, стекнеш другаре и зато што је за паметне људе“.

Синиша Цветковић, његов отац додаје: „Моји утисци после 4 године бављења каратеом су да сам ја један најпоноснији отац. На сваком европском и светском првенству он је освајао понеку медаљу, златну, сребрну, бронзану“.

‚‚Ова деца очигледно имају талента, колико је таленат битан, а колико рад? Без рада нема ништа, само рад, труд и то се види, било где, када се појаве наша деца на такмичењу“, наглашава Ратко Крстић, из карате клуба Врање.

За боље услове за тренинг младих каратиста нису потребна велика улагања, својим успесима на домаћим и светским такмичењима, они то свакако заслужују.

"Данас имамо 26 хиљада говеда у чистој раси од тога су 11 до 12 хиљада мајки у производњи. То је и даље мало, наш циљ је негде између 50 и 60 хиљада крава да имамо", наводи Адам Бугар, из Удружења одгајивача товних говеда "Агропорфит".

Жељко Шеста, одгајивач товних говеда из Мужље каже: „У експанзији је зато што људи који престану да се баве млечним говедарством, које је све мање профитабилно, одлучују се да држе говеда код куће и то су најчешћи купци нашег приплодног материјала“.

Захваљујући стабилној производњи и државним подстицајима, говеђег меса произведемо довољно за домаће потребе.

"Био углавном фокус стављен на млечно говедарство и доминантно биле расе холштајн и сименталска. Сада се задњих неколико година све више посвећује пажња товном говедарству и кроз систем субвенција које су изједначене с говедима млечних раса", истиче Митар Новаковић, Министарство пољопривреде.

У млечном говедарству друга слика. У око 600 села тренутно нема ниједне музне краве.

Ненад Будимовић, из Привредне коморе Србије: "Успостављањем доброг товног и млечног говедарства села ће поново оживети. Јер пољопривреда је одавно престала да буде хоби."

Србија у развоју говедарства користи искуства Чешке, која извози квалитетна и приплодна грла. О томе су у Зрењанину фармерима говорили представници Амбасаде и удружења одгајивача говеда Чешке.

"Имају једну од најсавременијих генетских лабораторија. Могу да прате потенцијал појединих животиња анализом ДНК структура. Можете се определити који могу бити његови потенцијали", каже Владимир Вања, економски саветник Амбасаде Чешке.

Јозеф Кучера, из Удружења одгајивача говеда Чешке наглашава: "Главни разлог зашто смо постигли тај успех је то што још од 1989. водимо рачуна о продуктивности кроз институције које се детаљно тиме баве и та искуства желимо да пренесемо Србији."

Цена квалитетних приплодних јуница из увоза је од 2000 до 2200 евра, док је цена квалитетне телади 1300 евра за једно грло.

''Воћњак је подељен на три дела. Један део је мраз уништио 99 одсто, други око 70 одсто, док је у трећем делу некако спасен род, па очекујемо око 80 одсто приноса, али је то мала количина за ову годину, коју смо очекивали да ће бити добра”, напомиње Бранислава Немешев.

Да би се сачувала свака воћка, ове године у агротехнику је морало да се уложи знатно више него раније. Мењани су приступи, појачана је исхрана, а системи за наводњавање радили су све време.

''Ова година је, као и претходна, била јако сушна тако да смо морали да наводњавамо и применимо све агротехничке мере: прскање, заливање, орезивање, али мраз и временске непогоде су ипак утицали на род који оцењујемо као лош”, истиче Бранислава.

Климатске промене, каже струка, постају доминантан фактор који директно угрожава рентабилност воћарске производње у овом региону.

“Болести није било управо због тог сушног периода, чим немамо влагу, немамо ни појаву болести. Код дуња није заблежен напад инсеката, а када их има онда буде пропорционално обрнуто, ако немамо болести због сушног периода и високих температура, онда имамо појаву одређених врста инсеката, али то код дуња није проблем, тако да нису имали велике потребе за заштитом”, каже Јелена Кљајић из Пољопривредне стручне службе у Кикинди.

Берба се завршава, а воћарима остаје да сведу рачуне и припреме стабла за предстојећу зиму, уз наду да ће природа следеће године бити наклоњенија онима који од земље живе.

„За мене је игра до одређених граница. А онда, требало би да дође мајсторство. И то, у тој мери да се изађе из осредњег квалитета, да се та вода поведе како треба, како ваља и да се уведе тај пигмент“, наводи Михаило Глигорић, добитник награде.

Љубомир Попадић, такође добитник награде каже да је за њега акварел нова техника. „Зато што се углавном бавим уљаним сликарством, али у задњих неколико година покушавам да се бавим акварелом. Ја се надам да је то успешно, па и награда то потврђује“.

Награђени радови, према речима чланова жирија, издвојили су се квалитетом и поетиком.

„Они се разликују по томе што је акварел таква техника која тражи једну врсту контроле случајности или предвиђања и оно што су они успели да ураде јесте управо то, да су исконтролисали онај ток, онај акварелски правац и пут који тражи неку врсту предвиђања“, истиче Душан Ђукарић, члан жирија.

Чланица жирија Соња Петровић Јагић наглашава да 32. изложба акварела у галерији Културног центра доноси један мали преглед акварелистичке сцене у Србији, с тим што дуге три деценије показује да је много уметника прошло кроз галерију. „Можемо да видимо различите теме у аварелу, од најкласичнијег до једног апстрактног акварела“, каже он.

Ове године на конкурс је стигло око 100 радова, а жири је за излагање, као простор за сусрет искуства и нових истраживања, изабрао 37 акварела од 31 уметника.

„Ми не желимо само да скупљамо цртеже, да скупљамо радове, уља на платну, скулптуре, уметничка дела да откривамо нове светове, тако да ми кад год одемо у неки атеље, ми заправо уђемо у неки приватан живот и приватну машту неког другог уметника и он нама да да кад ми то дело купимо да ми заправо имамо један део његове маште код нас у нашем власништву, да кажем у нашој колекцији“, каже Мијат Михајловић из Београда.

Фантастика је свевремена и брише временске и географске границе. Поштујући је као вечну тему у уметности, породица Михајловић објавила је монографију „Свет фантастике на папиру“, која је својеврсни портрет колекционара и идејног творца бијенала фанстаке у Србији

„Ваљево има ту срећу да овде постоји једна сонда оличена у Љуби Поповићу, дакле то је јако важна ствар, једна оса окупљајућа, у концентричним круговима да се појављују различите изложбе као што су изложбе појединачних млађих уметника, а онда као нека круна свега тога једна овако синтетичка изложба која се појавила захваљујући томе што је то прави приступ који један колекционар може да има“, истиче проф. др Оливер Томић, историчар уметности.

Модерна галерија у Ваљеву више од четири деценије верна је истом концепту. Спаја уметнике и публику и у акустичном простору, за ову прилику, желела је да угости мр Соњу Калајић да на тестери изведе фантастичну музику.

„Почела је прича о носталгији, мирисима из нашег детињства. Неко је прокоментарисао како бисмо волели да је то упаковано у неку теглу, флашу, да можемо да понесемо са собом, где год смо на свету. Ту је надошла идеја за мирисне свеће", наводи Аријана Илибашић из Панчева.

Мирисне свеће продају преко интернета и на сајмовима, појединцима и компанијама, чак и купцима који желе сами да бирају и осмишљавају мирис.

„Дође бака, дође и студент, дође жена што тражи поклон, нема ко се не може наћи у нашем бренду. Има и доста компанија које сада купују поклоне за празнике који долазе, има доста њих који желе да ставе свој лого на наше производе и тако да се продаје у њиховим продавницама", истиче Радмила Арнаут са Пала.

Осим мирисних свећа праве и наћве, спреј за дом, освеживаче за ормаре и фиоке. И све то од потпуно природних материјала.

Аријана Илибашић из Панчева каже да је све прављено од сто одсто сојиног воска. „Мирисна уља која користимо у свећама су без фталата и парабена, који су хемија, које нам организам одбија и може да прави штету", додаје она.

Њихово тржиште је за сада Србија, још увек се ту развијају, али им је жеља да се касније прошире и на окружење, на балканске државе, јер су мириси ти који све повезују.

Славко Ћубић из Стапара каже како му је страдало неколико оваца.

Мештанин Владимир Попадић наводи како се први напад медведа на овце у његовом домаћинству догодио још у априлу.

"Деца ми сваки дан иду у школу 2 км пешке до аутобуса, значи, верујте огроман је страх", додаје стапарац Десимир Лукић.

Медвед је трајно заштићена врста и штету надокнађује Министарство заштите животне средине по процени вештака. Да је могућ суживот медведа и људи пример је с Јадовника, планине изнад Пријепоља, где се на хранилишту за дивљач на Кашану износи прихрана и за горског цара.

"Најмање штете имају на овом простору овде где су хранилишта. Тако су по узору на ово хранилиште успоставили хранилиште са биљном храном на подручје Камене Горе, онда село Коприва. Србија шуме су поставили неколико хранилишта да би управо умањили штету домаћинствима и сељацима". објашњава Вјескослав Јоксимиовић из Удружења грађана Јадовник.

Стапарци су штале и торове опасали електричним чобаницама, поставили расвету и аларме, ишчекујући да ће медвед, с првим већим снеговима и мразом у хибернацију, а надлежни предузети мере од којих ће имати и мање штете и мање страха од незваног госта.

„То су људи који су на маргини, али имају исте проблеме као обични људи, они воле, и они су остављени, и они су љубоморни, и они имају своје снове“, каже Вања Ејдус, глумица.

Глумац Недим Незировић додаје: ‚‚Лишени су неких основних ствари у животу, али су духовно можда и богатији од свих нас који живимо у неком, ајде да кажем, изобиљу“.

„Није конвенционална поставка ‚‚Божјих људи‚‚ то нема класичну драмску структуру, то је више визуелна поема, то је нешто што блиско описује ово што ћемо вечерас извести“, наводи Александар Вучковић, глумац.

Између судбине и обичног живота - слоган је фестивала. И „Мартин удио“ по тексту Сање Милосављевић, редитеља Николе Бундала, потврђује слоган. На сцени, са глумцима Народног позоришта Републике Српске јаке емоције, кроз страдање и живот, идентитет, породицу, вишедеценијску епску причу.

„Није прича о страдању или некој трагедији, ово је заправо баш напротив, прича о преживљавању и прича о погледу ка будућности и наслеђу, потрази за идентитетом, и негде смо гледали да извучемо поуке из свих тих ствари, а не да само ламентирамо над нашим трагедијама, које су се, на жалост, дешавале током 20 века“, истиче Никола Бундало, редитељ.

Жене у центру приче и у ‚‚Пукнатини‚‚ комаду из театра ‚‚Иван Радоев‚‚ из Бугарске, женски затвор, штрајк, насиље и кривица.

Нађа Дердерјан, глумица каже да - иза бунта због нечег што је сасвим уобичајено, као што су, на пример, услови рада кројачица, стоје много дубље теме о женама, које се тичу свих нас.

„Уна“ по мотивима романа Моме Капора, у драматизацији Стевана Копривице, у режији Дејана Пројковског, емотивна драма о љубави и друштвеним нормама.

„У свакој драматургији заправо се ради увек о неком појединцу који мисли и осећа, и онда се нађе у проблему, то сам говорио у још пет, шест представа и ликова које сам играо, тако да и поред свих заплета и односа и љубавне теме, увек се своди на контекст и човека који обмишља свет у којем живи“, сматра глумац Никола Ристановски.

Вечерас је на програму ‚‚Моје позориште‚‚ Атељеа 212, у режији Бориса Лијешевића, сутра ‚‚Црно злато‚‚ у режији Оливера Фрљића, Београдског драмског позоришта. Фестивал се завршава 28. октобра, балетом ‚‚Нечиста крв‚‚ у част награђених.

Управо зато изложба и носи назив „Италија какву још нисте упознали" која је представљена у зрењанинској „Савременој галерији". Његова мајка Снежана Богдановић осмислила је поставку као меморијални пројекат.

"Немања је прерано отишао, али нам је оставио живи легат, Италију какву још нисмо упознали да је упознајемо кроз преко пет хиљада уметничких фотографија које је његово прецизно око архитекте, али са душом уметника оставио свима нама", наводи Снежана Богдановић, мајка Немање Богдановића.

Далиборка Сударевић, из Италијанског културног центра "Пиаца Италиа" у Суботици сматра да је ово доказ да култура не познаје границе. „Изложба је до сада гостовала у педесетак градова и заиста оставила посебан печат", каже она.

"Народна библиотека као најстарија установа културе у граду Аранђеловцу узела је на себе обавезу и да објави књигу, издање монографију, фотомонографију која ће да употпуни поставку и да на неки начин ближе опише све оно што ето фотографије то не говоре", истиче Весна Проковић, из библиотеке "Свети Сава" у Аранђеловцу.

Изложба „Италија какву још нисте упознали" до сада је гостовала у четири државе, а пројекат је током година прерастао у својеврсну културну везу између Србије и Италије.

Стојадиновић каже да његова љубав према музици датира још од малих ногу. "Јавља се тај ген из моје породице. Моја мајка има изузетан таленат за свирање и певање. Завршио сам нижу музичку школу „Владимир Ђорђевић“, где сам свирао клавирску хармонику“ објашњава Стојадиновић.

Стефанове песме не пролазе непримећено. Неко застане, запева или га фотографише, а неко настави даље, носећи ту мелодију са собом.

„Реакције људи су углавном позитивне. Оно што ја некада, када сам у заносу, приметим изразе лица, углавном зависи која је песма у питању,
али видим да допрем до њихових душа. Мислим да је утисак, свеобухватни, позитиван“, објашњава музичар.

Поред гитаре и доброг расположења, Стефан увек носи и једну таблу. На њој сваког дана кредом брижљиво исписује нову поруку.

„Та табла је сада постала мој заштитни знак, као нека врста амајлије. Људи су већ навикли на моје поруке и када неки пут не изнесем таблу, они кажу: а која је порука данас, зашто нема поруке? Тако да видим да то има позитивног ефекта на људе," истакао је уметник.

И тако сваког дана Стефан неуморно расклапа свој сталак и штимује гитару, верујући да је понекад довољна само једна песма да заустави ваш корак, измами осмех и улепша дан.

„Идеа јесте да помогнемо теже запошљивим категоријама да дођу до запослења и да се економски оснаже кроз обуке на радном месту, а касније и запошљавање у социјалном предузећу. Тешко долазимо до ангажмана, али боримо се и покушавамо да уз промоцију, социјално предузетништво, заговарање и добар маркетинг стигнемо до што већег броја стамбених заједница", каже Марко Ценић, из УГ “Освежење”.

Добар пример социјалног предузетништва је “Био идеа”. Еколошком производњом сапуна успели су да упосле жене у сеоским срединама

„Од остатака прераде воћа и поврћа се суши и меље и у сарадњи са Институтом за општу и физичку хемију правимо нове активне супстанце које улазе у домаће сапуне. Они су једноставни занатски производ који се може радити и у сеоским граздинствима. Мрежа омогућава комплетну технологију и продају", наводи Санида Кларић, Био идеа.

Пирот је други град у Србији који ће усвојити Програм за подршку социјалном предузетништву.

“Врло је важно да јединице локалне самоуправе подстичу социјална предузећа, одвајају средства и дају друге услуге обуке, што не захтева финансије“, истиче Јелена Михајловић Танасијевић, саветница у СКГО.

Милош Цолић, заменик градоначелника Пирота каже да ће град већ у буџету за следећу годину одвојити одређени износ за развој социјалних предузећа. „А на нама је да препознамо потенцијалне субјекте социјалног предузетништва и да што већи број актера упознамо са садржином програма.”

Уз добар план и коришћење свих фондова, социјално предузетништво може значајно да смањи незапосленост и да позитивно утиче на развој локалне економије.

„Од отварања Галерије Николе Коке Јанковића, Народни музеј Шумадије приредио је богате програме. Прва изложба коју смо приредили била је из збирке Народног музеја Србије. У питању су била дела Сретена Стојановића, који је био професор и инспирација још од средњошколских дана Николи Коки Јанковићу“, наводи Катарина Бабић, директорка Народног музеја Шумадије.

У Галерији која носи његово име, програм је окупио представнике града, уметнике, поштоваоце његовог дела, некадашње студенте.

Здравко Јоксимовић, вајар и студент Николе Коке Јанковића каже да је Кока апсолутно знао да се сваком студенту прилагоди. „Тако да и то је рецимо једна од ствари коју можете да научите од једног таквог врсног професора као што је био Никола Кока Јанковић“, истиче он.

Катарина Маричић, студенткиња вајарства из Београда додаје: „Вечерас сам правила, то јест вајала, главу, и то је представљало на неки начин тај Кокин наставак кроз генерације. Његови ученици су моји професори, тако да је то можда неки моменат генерација који пролази и даље траје“.

Програм је обухватио перформанс „Разговор са музама", у режији Иване Вујић, као и изложбу „Полифонија: Кокини студенти", на којој је представљено стваралаштво петнаест његових некадашњих студената и пројекција анимираног филма „100 лица за 100 година". Филм је настао као омаж уметниковом животу и делу, а посебан извор инспирације био је његов уметнички депо.

„Ми смо месецима највише провели времена гледајући и тражити ту додатну инспирацију, да би онда тек од тога нашли елементе које ћемо искористити даље за анимацију“, истиче Војин Васовић, редитељ филма „100 лица за 100 година".

Стогодишњица његовог рођења није само подсећање на живот и дело великог уметника, већ и прилика да се сагледа колико његово стваралаштво и данас инспирише нове генерације и потврђује значај уметности као трајне вредности културног наслеђа.

Чобић истиче је да је покретање посла било тешко и дугачко. "Велики је објекат, 100 квадратних метара, кухиња је при крају коју правимо, као и млекара. Направљене су и нове шупе које изгледају ретро, старински," каже он.

Чобићи обрађују 30 хектара земље, брину о позамашном стаду и производе крављи сир. Посла око животиња има од јутра до мрака.

"Имамо двадесетак крава, седам магараца, стотинак оваца, тако да нам није баш ни мало стадо. Има разноразних животиња. Још мало па ћемо отворити ресторан домаће кухиње, имаћемо овчији, свињски гулаш, роштиљ, гомбоце, нека старинска јела, од којих су нека можда и заборављена." наводи Јелена Чобић.

Први велики корак очекује их већ за неколико недеља, а права туристичка сезона стартоваће на пролеће.

Организоване екскурзије за децу, разгледање и дружење са животињама, вожње фијакером и шетње, биће један део понуде. "Планирамо да понудимо једно дечије игралиште од природних материјала, слама, дрво. Пошто ту на крају салаша излазимо на пут Кикинда-Чока где смо наместили дрвене кућице за украсну живину и магарце. Биће и један део где ће бити у понуди наши производи", објашњава Срђан.

Смештен поред Специјалног резервата природе "Пашњаци велике дропље", Банатски Моноштор има потенцијал за развој руралног туризма, док труд Срђана и Јелене доноси наду да ће село оживети, привући нове људе и коначно увећати своју малу заједницу од свега четрдесетак душа.