Али оно што са ватром уклоне за неколико минута, земљишту, кажу стручњаци, може нанети дугорочну штету.

Шта се спаљивањем заправо губи и зашто је заоравање жетвених остатака много боље решење, објашњава Сњежана Вујиновић саветодавац за мелиорацију крушевачке Пољопривредно саветодавне и стручне службе:

„То је једна веома непријатна и непотребна пољопривредна пракса која можда јесте у једну руку њима лакша, али то дугорочно гледано оставља веома велике и штетне последице и на земљиште и на целу животну средину. Свакако је наш предлог да је после бербе обавезно заоравање жетвених остатака јер на тај начин они доприносе очувању плодности земљишта, структуре земљишта, као и водно ваздушних особина земљишта.Ми деценијама уназад гледано имамо постепен пад органске материје у земљишту и зато је наша препорука да на све могуће начине пољопривредни произвођачи утичу на очување органске материје, и да заору те биљне остатке како би унели органску материју у земљиште. Веома штетна пракса спаљивања жетвених остатака на парцелама заправо доприноси уништавању свог живог света у том површинском слоју земљишта и дугорочно гледано долази до деградирања земљишта и смањења нивоа плодности земљишта.Кад је земљиште збијено, кад је оно мртво, кад је спаљено, ту и кад падне киша то само површински отиче вода, нема сад нешто да се упије, да се задржи. Тако да свакако требају да заоравај,у макар на било који начин да унесу, кад већ имамо мањак стајњака,и све се мање уноси стајњак, да на друге начине , или ово тржишно ђубрење, значи да заоравају зелену масу или после жетве, или бербе, да заоравају ове биљне остатке, да ако већ не можемо да повећамо ниво плодности и садржај органске материје у земљишту, да се барем трудимо да га одржимо на овом сада постојећем нивоу."

Осим штете коју наноси земљишту и опасности да се ватра прошири, паљење стрништа и биљних остататка може и скупо да кошта . Од 10 до 50.000 пољопривреднике и грађане, а предузетнике и задруге од 300.000 па чак до 1.000.000 динара.

Прекршиоци ризикују и затвор, губитак државних субвенција, као и плаћање трошкова ватрогасних интервенција.

“Надам се да неће бити треме да ће бити само надахнућа. Искористио бих прилику да позовем публику да дође у што већем броју и да на крилима публике остваримо ако можемо и ту прву европску победу”, каже Саша Пејчић, шеф стручног штаба РК Дубочица.

Екипа из Аустрије је најтежи могући протвник којег је Дубочица могла да добије у првом колу ЕХФ купа. У аустријском тиму играју искусни рукометаши из Данске, Немачке, Хрватске, а тренер је Грк. Дубочица се, с друге стране, пре свега, ослања на сопствену рукометну школу. Сезона је добро почела. Победа против Ловћена на Цетињу у регионалној лиги и равноправна игра против Партизана у првом полувремену дају наду навијачима и играчима да могу да дођу до победе.

“То је циљ нашег клуба да правимо младе играче, да избацимо из сваке генерације по једног доброг играча и да држимо окосницу тима да то буду Лесковчани”, каже Марко Радуловић из РК Дубочица. 54

“Мислим да уз подршку ових момака и наравно публике коју очекујемо у огромном броју мислим да екипа Алпа Харда има мале шансе у Лесковцу”, каже Вања Николић из РК Дубочица.

Да би Дубочица играла европске утакмице пред својим навијачима и спортски центар у Лесковцу морао је да испуни строге услове које прописује ЕХФ. Због тога је град издвојио 7 милиона динара за средјивање терена, свлачионица, медија центра.

“Нова мрежа, црна мрежа, нова подлога коју је донирао Рукометни савез Србије, промењени су рефлектори због луксаже светлости и у том контексту ми очекујемо да ЕХФ буде задовољан”, каже Александар Пејчић, члан градског већа задужен за спорт.

У сваком случају у суботу ће у Лесковцу бити прави рукометни празник. Дубочица има квалитет, има навијаче, дугу и богату традицију и због тога без обзира на јачину противника нема чега да се плаши. И сам пласман у ЕХФ куп је велики резултат. А предан, квалитетан рад , промишљена, а не скупа, појачања и ослонац на сопствену рукометну школу прави су рецепт за успех не само за бљесак у једнуој сезони већ на дужи временски период.

“Много значи, поготову што смо прво урадили северну страну где зими није било могуће угрејати станове, јер је дувало на све стране. Сад је доста пријатније и током ових летњих врућина било је много лакше”, каже станарка Смиља Шарац.

За први бочни део уређења фасаде од 440 квадратних метара станари ће на рате платити око 16.000 евра, а за неколико дана почињу радови и са предње и задње стране што ће коштати још 44.000 хиљаде евра:

“Бенефити су велики, прво од ризика отпадања делова фасаде која је могла некога да повреди.Утиче и на живот људи и у смислу уштеде енергије и зими и лети. Надам се да ће овај пример следити и многе друге зграде и да ће кренути са мртве тачке и у обнову фасада”, наводи Звездан Танасковић, управник зграде.

У граду имамо још примера где станари успеју да се договоре за обнову фасаде целе или бар за део зграде, али проблем представлају и пословни објекти који су у фази рушења, а о којима нико не брине.

Такав један налази се у центру Панчева одмах поред зграде СУД-а. Већ две године овде пешаци прелазе на другу страну улице , јер је овај објекат склон паду.

Сазнали смо да горњи део спрата ове рушевине припада Бојану Стојановићу власнику фирме ЋУП Агростој који нам је рекао да не може да приступи згради и њеном сређивању, јер је приземље у власништву града. У локалној самоуправи истичу да су преговори у току и да се надају да ће ускоро пронаћи неко компромисно решење.

,,У Вигу ми је било невероватно када сам сазнао да сам освојио прво место јер је било јако пуно кандидата и драго ми је што сам успео своје емоције да пренесем жирију и публици. Трему имам само када излазим пред публику, али када седнем за клавир више немам трему, као да је цео свет мој. Свирао сам у великој дворани, лепој и свирао сам на најбољем клавиру на свету. На завршном концерту сам свирао и пред оскаровцем Џереми Ајронсом, на манифестацији ,,Клавир на улици,, ме је слушао и градоначелник Вига и ту сам изашао у свим медијима и у свим новинама”, каже Теодор Вујанић из Шапца.

Теодора Вујанића, слушала је и Марта Аргерич, једна од најзначајнијих светских пијанисткиња и упутила му речи које сијају као до сада освојене златне медаље.

,,Изговара у том моменту ,,Он је добар, он је талентован, говори кроз музику,, и после се прича наставља, одакле сте, где учи, заиста једна ситуација коју ћемо и Теодор и ја памтити читавог живота. Он је фокусиран, радан, породица цела је фокусирана, али, свему томе даје смисао што он музику заиста носи изнутра и креације које прави на самом часу, да додјемо до неког музичког решења, та срећа коју он има у том моменту, мислим да је то нешто највредније што он носи”, наводи мр Душанка Гавриловић, професорка клавира.

Теодор Вујанић, овог лета, био је стипендиста и Међународне пијанистичке школе у Грожњану где се усавршавао у класама реномираних педагога. Тренутно се припрема за наступе на Мокрањчевим данима и Шопен фесту у оквиру Подијума младих талената.

Популарна имена су и Лука, Матеја, Јаков, Деспот, Максим, као и Ирис, Искра, Нада, Вера, Дуња, Даша. Избор је олакшан ако се дете роди уочи неког празника, или се по традицији тај посао препусти куму.

“Размишљамо се између два имена, раније смо хтели да буде Василије, међутим данас размишљамо да буде Богдан", каже Ана из Врања.

На питање да ли очекујете брата Немања из Врања одговара: „Очекујемо. - Радујете се? - Радујемо. - А јесте ли имали утицаја на одабир имена? - Ја нисам."

"С обзиром на то да је било време и период великих хришћанских празника током лета имамо доста имена за дечаке Илија, па онда и за девојчице и за дечаке имамо брдо Василија, Богдан, Богдана, Огњен, Огњена", каже Беба Каначки, овлаћено лице за електронску пријаву новорођенчади у ЗЦ у Врању.

Све чешћа су иста имена код Срба и Албанаца.

"До сада су рецимо заједничка имена била Хана, Сара, а сада се појављује и Вера. И у таквим ситуацијама ми питамо да ли то нешто значи. За Веру знамо шта значи на српском, а било је интересантно да на албанском најближе може да се опише као врућина. А када говоримо о Албанцима код њих је карактеристично у последње време да бирају кратка имена и за дечаке и за децвојчице рецимо за девојчице Асија, Сија, Нила, а за дечаке Имер, Хенар, Ријар, Арас. И ромска национална припадост у последње време бележимо интересантну ситуацију, они се одлучују када се роди девојчица имена дају по баби са очеве стране", каже Беба Каначки.

Мефреј Асани, из Рељана код Прешева на питање како ће се дете звати, ко је бирао каже: „Ја, ја сам отац и ја. - Ви сте бирали имена деци? - Да. -А ко је вама дао име? -Ујак."

Од почетка године рођено је 680 беба. Све се из Пчињског округа и Косовског поморавља пријављују у Здравственом центру у Врању електронски већ 10 година, и од тада до сада је пријављено 13.840 беба.

Пејзажи налик на прерије, надморска висина око 1000 метара, по околним брдима махале.

"Лепа природа, близу нам је Власинско језеро, ми смо између две реке и сви воле тај положај, то лепо место, и тако", каже Натка Станишев из Божице.

У центру села је продавница, амбуланта која ради два пута недељно, пошта, црква посвећена апостолима Петру и Павлу, основна школа која је отворена 1860. године. Настава је комбинована за млађе основце.

"Предност таквог рада је што једни од других уче, дешавало се да дете из првог или другог разреда скроз заборави задатак који сам задала и слуша кад предајем првом разреду. Значи, они из године у годину обнављају своја претходна знања", наводи учитељица Слађана Алексов.

Магдалена Пејчова иде у први разред и каже да воли школу, а њена другарица Анђела Младенов додаје: "Писала сам реченицу и бојила сам мало. Други сам разред."

"Добро ми је у школи, омиљени предмет ми је билогија, сад сам осми разред и спремам се за завршни испит", каже Дамјан Методијев.

У школи је шесторо ђака, број ученика се претходних година није мењао.

"Наставници својим трудом, залагањем, радом, знањем, успевамо да прекријемо све мане и недостатке и да истакнемо оно што је лепо и да нормално функционишемо", каже Гордана Јорданова, директорка ОШ "Свети Сава" у Божици.

У јединој образовној и културној институцији у селу, ученици наставу слушају на српском, бугарски им је матерњи језик, уче и руски и енглески.

"Пошто је прошла година била катастрофална, ова година је боља. Август је подбацио јер није било падавина. Да је било падавина имали би рекордне приносе. Семе сваке године пробамо нешто ново, а оно што се показало добро, одржавамо. Избор је толико велики, да се некада и збунимо“, каже Саша Манић из села Крупац.

Превремено сазревање, главна је одлика овогодишњег кукуруза у пиротском крају. То се примећује и на пољима на којима су примењене све агротехничке мере.

"Биће 3, 4 тоне просечан принос. Не више од четири.Види се да је било слабије наливање зрна, плитко зрно. Имамо од парцеле до парцеле јако различите приносе. Кукуруз је један за бербу, а други још држи влагу", наводи Срђан Видановић из ПССС Пирот.

„Дани поља кукуруза", традиционална манифестација Пољопривредне службе, омогућила је пољопривредницима, стручњацима и произвођачима хибрида да размене искуства.

"Сведоци смо да је август био изузетно сув у читавој Србији. Изгледа да су падавине у јулу дале резултате, тако да овај оглед изузетно лепо изгледа и надамо се солидним приносима. Хибриди са каснијим групама зрења се избегавају зато што су изузетно сушне године, и прошла и ова", наводи Влада Митровић, Институт за ратарство и повртарство Нови Сад.

Прошле године, род у пиротском крају био је десеткован, а на многим њивама није било исплативо сакупити летину. Ове сезоне кукуруза ће бити довољно макар за исхрану стоке.

,,Моја лична интересовања су највише за програмирање. Ево донели смо овде паметни стетоскоп, који смо направили уз помоћ вештачке интелигенције”, наводи Лазар Стаменков из Техничке школe.

"Ово је 3Д штампач. Са стране стоји филамент од пластике, који се топи и гради слику”, објашњава Јован Јаначковић, из исте школе.

Андреј Нејић, из Средње стручне школе, истакао је да воли науку и да му је приоритет хемија. Његова другарица Лана Милојковић, додаје: ,,За мене пуно значи, зато што смо ми смер, који је везан за хемију и стварно бих желела да се у нашем граду отвори нешто што ће нама да помогне”.

Матеа Петровић, такође из Средње стручне школе, се нада да ће ово да представља другачије искуство у образовању, како каже - нешто између праксе и теорије.

Директорка Центра за промоцију науке, Ирис Лекић, истакла је: ,,Наша мисија је да науку приближимо свој деци, младима широм Србије и омогућимо им сусрет са науком и научницима. Радионице, изложбе и разна предавања омогућавају да уче на неки опуштен и неформалан начин, што им прија”.

Владан Васић, градоначелник Пирота, изразио је наду да ће посете Центру за промоцију науке бити организоване за све школарце. ,,Имамо много догађаја које желимо да организујемо. На пример, мај је месец математике. Желимо да укључимо техничке факултете, желимо да направимо једну базу људи који ће волети науку, из које ће се јављати инжењери, ИТ технолози”, наводи он.

Научни клуб представља прву степеницу, ка високообразовној установи, коју Пирот чека, већ неколико година. Уколико се покаже интересовање, а Пирот има традицију у школовању инжењерског кадра, са правом се може очекивати да ускоро добије и факултет.

,,Тренутно испоручујемо 420 литара млека, зна да то буде и 480. Годишње тов бикова максимално до 25 комада, остало су јунице за тов. Неке године буде мало боље млечно говедарство неке тов. Тренутно је у млекарству лоше, цена је врло мала у односу на прошлу годину”, каже Иван Костадиновић, из Горње Драгуше.

Велика фарма изискује напоран рад у који је укључена читава шесточлана породица у чему запажену улогу има Братислав Костадиновић и поред својих седамдесет година. Како он наводи, сви на имању екипно обављају посао: ,,Мужа, 2x дневно ујутру и увече. Нема подељеног посла. Ја и син идемо у поље, орање, сетва и кад дођемо помажемо овде снаји и супрузи на мужу”.

Дуги сушни периоди у две године уназад били су највећи изазов у обезбеђивању сточне хране за коју Костадиновићи обрађују педесет хектара земље, тридесет пет за житарице и 15-ак под детелином и травом.

,,Имало је доста јечма, пшенице, ражи. Сејали смо раж за сенажу. Храну смо обезбедили за годину дана, за целу, до следеће сезоне”, објашњава Иван Костадиновић.

Да сточари наставе овај посао и да се производња млека и меса у блачком крају очува и даље је неопходна већа подршка државе, а добро дође и помоћ локалне самоуправе.

Бојан Николић, из пољопривредне службе општине Блаце наглашава да је општина Блаце, годинама уназад кроз буџет за пољопривреду излазила у сусрет у смислу набавке механизације и опреме: ,,Значајна средства су издвајана, значи да ће и 2027. године, планом и буџетом да се сагледа да наши сточари могу да рачунају на помоћ општине”.

Субвенције по грлу и помоћ локалне самоуправе у доброј мери су разлози због којих Костадиновићи не одустају јер како кажу много је уложено да би се дошло до квалитетног, расног састава грла али ће проширење производње и изградња нове штале сачекати неко боље време за сточарство.

„Шљиву беремо поподне, негде око пет шест сати, идемо у воћњак, и приближно оберемо неких 100 кг. Док се стигне кући, ту је већ мрак. Сутра ујутру, устајање у пет сати, у пола шест, чај, и после тога долазимо овде и почињемо цепање шљива. Негде до подне, исцепамо тих 100 кг“, наводи Мирко Ивановић из Дружетића.

Драгица Ивановић објашњава: „Раширимо је да би мезокарп био ка сунцу. Да би се тако сушило, уколико шљива остане овако затворена, она се не може осушити за три дана. Онда нам она прави проблем. Јако је важно да буде шљива здрава, да се лепо пресече, и да се стави правилно на сушење“.

У пластенику на сунцу, шљива се спорије суши него у сушарама, и на тај начин, чува се њен квалитет. Од четири килограма свежег рода, Мирко и Драгица добију килограм сувог плода.

„Кад се суши у класичним сушарама, то траје 24 сата, и суши се на 83 степена целзијусових. Ту су физиолошки процеси другачији, све је убрзано. Управо овде је све другачије. Овде иде спорије. Темепратура овде може да достигне 63 степена. Али обично је између 50-60 степени. Кад се постепено процес сушења одвија, онда то утиче на квалитет, ако дижете темепратуру, онда се шећери сагоревају, онда пропадају шљиве, не ваља. Што је нижа температура сушења, квалитет је бољи“, истиче Мирко Ивановић из Дружетића.

Шљива је ове године добро родила, али је лошијег квалитета, додају сложни сузпружници. У домаћинству на 309 метара надморске висине, у сезони која траје око три седмице, произведу неколико стотина килограма суве шљиве.

„За наше пријатеље, за наш род, за нашу децу ово радимо. Задовољство, ништа више. Једва чекамо да почнемо са овим. И зато није тешко устајање у пет, и радимо до увече“, каже Драгица Ивановић.

На питање да ли је - задовољоство бити и на селу, Мирко Ивановић одговара: „Ајој, да вам кажем. Ја сам овде рођен, чим сам завршио студије, сваки петак сам долазио. Чак је било ситуација, да се вратим из иностранства, Париза, и Драгица ме чека на аеродрому, не идем у стан, него идемо у село“.

У биографијама Ивановића су бројни начуни и стручни радови. Мирко је био професор Пољопривредног факултета, а Драгица научни саветник у Инситуту за кукуруз ‘‘Земун поље‘‘. Поносни су на двојицу синова, који су по угледу на родитеље, изабрали исте професије.

„Није лоше за један центар који већ има доста познатих аутора за себе да има један овакав фестивал. Видим да је добро организован, домаћини су све лепо средили и надам се да ће бити успешно и дуготрајно“, наводи Илија Мировић, из издавачке куће „Форма Б”.

Базар стрипа организовао је клуб пријатеља стрипа и књиге „Читалац”, а жеља свих је да се што боље промовишу домаћи цртачи и издавачке куће, али и да се посетиоцима понуде и нека ретка инострана издања.

„Идеја се родила прошле године када сам сам са својим пријатељима одлучио да нашем граду вратимо 9. уметност и промовишемо стрип и књижевност. Колекционари стрипова, књига и акционих фигура су специфични људи, јако занимљиве личности широких схватања и погледа на свет и заљубљеници у умезност“, истиче Милош Павловић, организатор базара.

На базару су посетиоци имали и радионицу у којој су могли да боје лиценциране стрип јунаке.

Наталија Косара, организаторка радионице каже да је радионица фарбања намењена деци до 18 година и бесплатна је за 20-оро деце. Имамо разних фигурица и ту су сви популарни стрип јунаци.

Панчевци као да су се ужелели неких старих времена и после неколико организованих берзи грамофонских плоча сад су добили и базар стрипа и на овим манифестацијама подједнако уживају и деца и одрасли.

"Производе које овде имамо ја нисам видео у унутрашњости Србије. Као ово слатко од шишарке, слатко од печурака, то су наши производи који су испитани и уз дегустацију људи се увере и враћају се опет код нас да купе производ", наводи Драган Ђорђевић, продавац.

Слободан Марковић додаје: "Када је у питању микс боровница и дивља малина, једна изузетно лепа комбинација. Маслачак је за чишћење крвних судова и онда зова, то је све са падина Чемерника."

Мед са Власине такође у различитим варијантама.

"Правимо домаће сокове са и без шећера, мед власински ливадски и шумски, багремов мед је доле из подручја Сурдулице, он је са мање надморске висине", каже Бранислав Миленковић.

"Шумски мед, сируп, микс и сируп од шумских јагода. Јединствено, тако кажу, ова радња има традицију. Ми нисмо одавде, ту смо у пролазу, дошли смо до радње да видимо", рекао нам је Оливер Митровић, из Ниша.

Поред производа из природе, на тезгама су и класични сувенири, играчке.

Гордана Станојевић, продавачица каже да првенствено дође ту да јој буде лепо, да ужива, али и да заради. „Лепо, прелепо, мени је увек лепо на Власини", истиче.

Драган Живић, шахиста из Ниша на овој пијаци је први пут у животу. „Био сам на многим пијацама по Европи. Има предобар избор и изванредне цене с обзиром на цене у Београду и Војводини, за сваког понешто и од зимнице."

"Први пут смо овде и дошли смо да разгледамо, лепо је, красиво и мислимо опет да дођемо овде", истиче Иван Јоначев, из Софије.

Пијаца је мала, сезонског типа, у близини језера, на 1200 метара надморске висине. Током викенда је најпосећенија када је и највише туриста на Власини.

''С обзиром на то да ми је прва трудноћа и немам искуства, они су јако фини и љубазни у Школи за труднице, све нам објашњавају до детаља да бисмо могли психички и физички да се припремимо за то. Постоји могућност да све крене природно, постоји могућност да буде и проблема, али верујем да ће све то бити у реду'', наводи Ксенија Боћан, из Кикинде.

Поред стручне припреме за први контакт са бебом и савладавање евентуалних потешкоћа, у саветовалишту се наглашава и важност разбијања табуа у друштву када је у питању дојење на јавном месту.

Ксенија Боћан каже да то по њеном мишљењу није срамота: „То треба, свака мајка има своје право и треба да се доји било где. Дете кад је гладно, гладно је. Треба више причати о томе и треба се посветити томе. То је део мајке, то је део детета и треба да се прича о томе."

Помоћ и савети биће доступни и путем теле-видео позива за све мајке које не могу лично да дођу. Саветовалиште ће водити патронажне сестре у сарадњи са лекарима, а поред индивидуалних термина и кућних посета, организоваће се и месечне радионице.

''Ја бих акценат ту ставила на контакт 'кожа на кожу', јер је тај контакт у првим сатима по рођењу изузетно важан. Ми у породилишту немамо оцеве који су уз жену после порођаја - то се деси када дођу кући, али ту се беба повезује са оцем. Отац даје подршку мајци и добијамо тај родитељски савет који је претеча дојењу и та превентива где се све остало надограђује", истиче Оливера Вучковић Попов, координаторка Школе родитељства у Кикинди.

Број телефона саветовалишта биће истакнут на отпусним листама из породилишта, као и у гинеколошким и педијатријским амбулантама.

„У тренутку кад прочитате шта је уствари мултипле склероза онда видите да то може да буде јакоозбиљно, а то су у том тренутку инвалидска колица, болест која је неизлечива да још увек нема лека тако да зна да буде, да се запитате шта сада",каже Јелена Милићевић, председница удружења оболелих од МС у Јабланичком округу.

Није се Јелена никада запитала зашто баш ја. Схватила је да само нестварном снагом и корацима који не смеју престати може да се избори са болешћу, препрекама, страховима, предрасудама. Помоћи другима непрекидно говорећи о мултиплој склерози постала је њена мисија. Тако се изродио и „Мој пут".

„Представа је у ствари исповест жена које болују од мултипле склерозе, са чиме су се оне све суочавале кроз живот, шта су све пролазиле од симптома до неких дешавања личних у приватном животу, тако да јесте прилично лично", каже Јелена Милићевић, аутор представе „Мој пут".

Изазов је ово био за лесковачку глумицу Наташу Пејић, која је сваким дамаром осетили Јеленину исповест. Кореограф и балерина Нађа Томић помогла јој је да и кроз покрет дочара кроз шта све пролазе жене оболеле од МС.

„Стално треба говорити о томе и да би требали стално то је оно што ја радим, покушавам сваки пут кад постанем обесна у том свом здрављу да будемо мало захвалнији и да будемо емпатичнији према ономе што особа поред нас доживљава и пролази", сматра глумица Наташа Пејић.

Колико емоције, снаге, бола и борбе је стало у недугу представу која једноставно мора наставити да живи.

„Мислим да сте могли да видите да смо сви из сале изашли прилично емотивни, прилично потресени причм, ова прича је била врло снажна, Јелена је неко ко целу ову причу носи веома снажно и врло дуго", наводи Весна Савић из Друштва мултипле склерозе Србије.

 Јелена је снагу пронашла у себи, подршку у супругу који се суочава са истом дијагнозом. Њихов живот јесте борба у којем је свако јутро иако другачије, радост и порука окружењу да је сваки оболели изнад свега човек.

“Овај посао јесте мало, сваки је посао прљав , али у суштини је добар посао и стално си са људима и занимљив је посао , има доста изазова , не само оџаци већ све всте пећи и тако да не набрајам, фуруне, пекаре и тако неке фирме, има посла доста. На највиши оџак сам се пењао, такозвани димњак , то је било на Митросу и на Митрошпеду, то је негде преко 60 метара су висок димњаци”, каже Спаса Ћирић, оџачар из Бешенова.

Страх од висине је урођен, али се савлада кад имаш вољу. Није увек све лако, каже мајстор Спаса, десе се и мањи пожари, али је у послу много више лепих догађаја.

“Људи кад нас сретну, буде кажу, ево, оџачар, срећа, хватај се за дугме , буде свега”, прича Спаса Ћирић.

“Као оџачар, мајка га не радја. Кад уради, то је чисто, педантно, усиса, почисти , обрише, а иначе, као човек , само га човек може пожелети”, каже Анђа Лакетић из Бешенова.

Зато ће радити докле год буде могао. Сав алат , четке, штосери, боце и кључеви су у колима и само чекам на акцију, каже један од ретких мајстора, а спремне и храбре увек прати срећа.

„Ми смо изабрали радове оних уметника који на неки начин имају везу са Савременом галеријом Зрењанин, односно да ли су учествовали у Уметничкој колонији Ечка или самостално овде излагали код нас. Тако да је за изложбу у Зрењанину изабрано 27 радова 23 аутора", каже Славица Жарковић, кустос „Савремене галерије" Зрењанин.

„Једна од посебних целина су поклон збирке као нешто што су остављали уметници, њихови наследници, али у последње време све више и колекционари са жељом да кроз такав један дар оставе траг у времену о себи. Поклон збирка Саве Степанова за нас је важна због тога што је то збирка нашег колеге, неког ко је цео свој професионални живот посветио уметности то савремене уметности, савременим токовима", наводи др Тијана Палковљевић Бугарски, управница галерије Матице српске Нови Сад.

Поклон збирка Саве Степанова зрењанинкој публици биће доступна до почетка октобра, а након тога планирано је да ова уметничка колекција буде представљена у још неколико градова широм Србије.

"СТЕМ укратко значи наука, технологија, електроника и математика. Зашто нам је то у суштини битно? Битно нам је зато што на тај начин ученици развијају кртичко мишљење повезују различите предмете и са тим комбинацијамаразличитих предмета долазимо до неког заједничког закључка", објашњава Милош Гарабандић, професор физике.

Такође, Гарабандић истиче и значај научних кампова за ђаке, нарочито када је свет физике у питању: "Пошто смо имали организацију и нуклеарних кампова и Винча нам је отворила врата, што се ретко дешава да средња школа иде у Винчу, било је и на интернационалном нивоу, имали смо предавања и у Хрватској, и у Бугарској и у Будимпешти".

Гимназија "Исидора Секулић", у којој предаје, од 1995. године, препозната је као центар за унапређење наставе физике, а тај пут су трасирали професори Гордана Новак, Веселин Панић и Јово Проданов, док је 2019. године, професорка физике Марина Дороцки, добила награду за најбољу едукаторку у Србији.

,Милош је само некако наставио тај лепи след и признања и рада са ученицима напромоцији физике, и не само физике него природних наука уопште", наводи Јелена Груба, педагог у Гимназији "Исидора Секулић".  

Његов рад, посебно је значајан за генерације које тек долазе, што апострофира и професорка биологије у Гимназији "Исидора Секулић", Јованка Шегрт: ,,Знате да све мање младих људи се опредељује за овај позив. Нажалост разни су проблеми ту и јако је велика част радити са тако младим човеком који је толико пун енергије, знања, идеја, и који је спреман да уложи много да би ту децу приволео природним наукама".

Ђак гимназије "Исидора Секулић", Милан Миљковић, истиче колико је Гарабандић утицао да се и остали ђаци повежу са физиком: "Oн то нама представља на један креативан начин и стварно физику чини много, много интересатном и забавном науком. Сви волимо професора Милоша, јер је забаван, можемо да се шалимо са њим, увек нам излази у сусрет, и генерално сваки пут кад имамо физику, ником није мрско да иде на час."

Гарабандић наводи и да је захвалан што је имао од кога да учи, да стечено знање пренесе тако да то буде обострана забава, и сигуран је, каже, да овај рецепт могу применити и други наставници у раду са децом.

“Ево, види се овде по броју људи који су дошли. Ми данас сведочимо о том једном тренутку и мислим да нас је ујединила. Није свакако леп повод, али је намера наша добра”, каже обућар Дејан Рамић.

“Постоји још увек много племенитих људи, само су скривени негде можда али испливају кад је прави тренутак”, каже пчеларка Наташа Тановић.

Да помогну, били су и они који су увек ту када је помоћ потребна.

“Као ДВД ми смо ту да излазимо на разне акције и интервенције. Наравно, ово је нешто друго што је хуманитарног карактера.Ту смо данас, одазвали смо се и одазваћемо се”, наводи Милица Стевовић из Добровољног ватрогасног друштва Ужице.

“Првенствено сам допла као волонтерка Канцеларије за младе Ужица да помогнем читавој организацији овог дивног догађаја, а дошла сам и да помогнем својој мами пошто има свој мали штанд за ручно рађене торбице”, каже Јелисавета Саратлиј, из Канцеларије за младе.

Иако је за Јанино лечење потребно што пре прикупити милион евра, Ужичани сматрају да се то може обезбедити и свакодневно настављају акције свуда по граду у четвртак је и хуманитарни концерт. И РТС је новчану награду на недавно завршеном Националном фестивалу филма и телевизије донирао за Јанино лечење.

,,Ја сам из Лесковца дошла, пре 15 година и ево, пустила корење овде. Као и у целој Србији, фале нам лекари. Добро би би било кад бисмо могли да запослимо. Имамо права по систематизацији бар још за три лекара. Нас је тренутно петоро, што је за територију коју покривамо мало", наводи др Марина Радуловић, в.д. директора Дома здравља Нови Кнежевац.

Док Дом здравља Нови Кнежевац улаже напоре да покрије разуђену територију примарне здравствене заштите, реалност на терену показује тренутно стање.

"Тешко нам је. Што ми морамо да идемо за Нови Кнежевац? Јер ту има старијих људи и нема свако превоз. То треба да се плати", рекао је Пантелија Савић, из Српског Крстура.

Шесдесетпетогодишњи Томислав Јанчић, из истог места, додаје: "Од мене има старијих, а млађих јако мало."

,,Ако нешто загусти, ћерка је ту, дође, и у Нови Кнежевац. Обично увече", каже Вера Васиљевић.

Локална самоуправа и Дом здравља константно траже начине да мотивишу младе лекаре да дођу у ове крајеве, али економске миграције и привлачност великих клиничких центара чине своје.

,,Мој апел је да дођу, биће лепо прихваћени. Ми чак у тим селима имамо и станове Дома здравља које дајемо лекарима на коришћење", истиче др Марина Радуловић.

Наташа Перић, заменица председника Општине нови Кнежевац, наглашава: ,,Локална самоуправа није надлежна за запошљавање лекара у здравственој установи, али смо спремни да у оквиру наших могућности понудимо било какву помоћ."

За троје лекара у Српском Крстуру, Ђали и Банатском Аранђелову, има места. Њихов долазак донео би сигурност општини Нови Кнежевац, која дели судбину многих места у Севернобанатском округу.

"СТЕМ укратко значи наука, технологија, електроника и математика. Зашто нам је то у суштини битно? Битно нам је зато што на тај начин ученици развијају критичко мишљење повезују различите предмете и са тим комбинацијама различитих предмета долазимо до неког заједничког закључка ЕНЕН мрежа, између осталог, од које сам добио награду. Oбухвата преко сто наставника у Европи, и драго ми је да сам ја од тих сто, одабран међу пет најбољих наставника", каже професор физике Милош Гарабандић.

Оно што је можда и најкомплексније када је свет физике у питању, ђаци могу научити у научном кампу или кроз игру у школи. Учење је усаглашено са развоје технологије, што посебно буди интересовање код ђака.

"Пошто смо имали организацију и нуклеарних кампова и Винча нам је отворила врата, што се ретко дешава да средња школа иде у Винчу, било је и на интернационалном нивоу, имали смо предавања и у Хрватској, и у Бугарској и у Будимпешти", наводи професор Гарабандић.

Гимназија "Исидора Секулић" центар за унапређење наставе физике

Гимназија "Исидора Секулић", у којој предаје, од 1995. године препозната је као центар за унапређење наставе физике, а тај пут су трасирали професори Гордана Новак, Веселин Панић и Јово Проданов, док је 2019. године, професорка физике Марина Дороцки, добила награду за најбољу едукаторку у Србији.

"Милош је само наставио тај лепи след и признања и рада са ученицима на промоцији физике, и не само физике него природних наука уопште", рекла је педагог у тој гимназији Јелена Груба.

Његов рад, посебно је значајан за генерације које тек долазе.

"Знате да се све мање младих људи опредељује за овај позив. Нажалост, разни су проблеми ту и јако је велика част радити са тако младим човеком који је толико пун енергије, знања, идеја, и који је спреман да уложи много да би ту децу приволео природним наукама", истиче професорка биологије Јованка Шегрт.

Физика као забавна наука

Ђак Гимназије "Исидора Секулић" Милан Миљковић каже да професор Гарабандић физику представља на креативан начин, као интересантну и забавну науку.

"Сви волимо професора Милоша, јер је забаван, можемо да се шалимо са њим, увек нам излази у сусрет, и генерално сваки пут кад имамо физику, ником није мрско да иде на час", прича Милан.

Предаје и у Гимназији "Тврђава", а на његов рад стижу само похвале.

"Када се деца онако презадовољна врате кући, онда чујемо фидбек од родитеља - јао какав је овај наставник, настава је одлична, занимљива, много их мотивише и тако даље, тако да за сада је све позитивно", рекла је професорка у Гимназији "Тврђава" Драгана Велчек.

Такве реакције свакако годе, али и обавезују, тврди Гарабандић, који је захвалан што је имао од кога да учи да стечено знање пренесе тако да то буде обострана забава, и сигуран је, каже, да овај рецепт могу применити и други наставници у раду са децом.